ENDok je predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, odlučan da Beograd pretvori u Balkanski Dubaji, tamo kao i u mnogim glavnim gradovima, po malim ulicama na periferiji žive ljudi koji su odbačeni od društva. Ostavljajući iza stari deo Beograda i masivni Pančevački most, na severnoj obali Dunava, put vodi u Krnjaču, jedan od najizolovanijih delova Beograda, koji danas predstavlja nasleđe ratova u bivšoj Jugoslaviji.
„Ni neprijatelju ne bih poželeo da živi u ovim uslovima“, kaže Živan Živković.
Živković je raseljeno lice sa Kosova koji živi u jedinom preostalom kolektivnom centru u Beogradu. Evocirajući slike koncentracionih logor, u surovim barakama su smeštena raseljena lica i izbeglice iz oružanih konflikata u bivšoj Jugoslaviji. Sa nesigurnim statusom i bez mogućnosti vraćanja u svoje domove, ovi ljudi su potpuno zaboravljeni.
Ostavljajući zavičaj
Dok su mirovne snage NATO-a ulazile na Kosovo, juna 1999. godine, a srpske snage polako povlačile, veliki broj kosovskih Srba je pobegao ka severu. Oni su se plašili moguće odmazde Oslobodilačke Vojske Kosova i Albanaca, koji su se vraćali svojim oslobođenim domovima, nakon etničkog čišćenja od strane srpskih snaga.
Prema statistikama Agencije Ujedinjenih Nacija za izbeglice (UNHCR), oko 200.000 Srba sa Kosova tokom noći su postali raseljena lica unutar zemlje. (S obzirom da UN još nije priznao Kosovo, raseljena lica u Srbiji se još zovu raseljena lica – kao raseljena lica unutar Kosova – umesto međunarodnih izbeglica, koji prelaze jednu jednostrano priznatu državnu granicu).
Danas, 16 godina nakon rata, uprkos velikom trudu nevladinih organizacija i velikim finansijskim ulaganjima od strane međunarodne zajednice i vlade Kosova malo od raseljenih se vratilo.
Obeshrabreni nedostatkom osećanja bezbednosti, političkom nestabilnošću i nedostatkom adekvatne pomoći za održiv povratak u svoje domove, procenjuje se da se na Kosovo vratilo samo 11.194 Srba – manje od šest odsto onih koji su izbegli.
„Sve je bilo dobro do 1991. godine. I onda, politika nas je uništila – i nas i vas (Albance)“, kaže Živković, dok sedi na malom stočiću u svojoj maloj sobi, na kojoj su jedva smešteni on i njegova žena.
Živković je ostavio svoj voljeni Muštišt, selo u opštini Suva reka, 16. juna 1999. godine. „Muštišt je najlepše mesto na Kosovu“, seća se Živković. „Dolina sa kućama ispod Šar planine. Mnogo je lepo“. Dok priča o njegovoj izgubljenoj kući, oči su mu pune suza.
„Izgradio sam tri kuće za tri moja sina. Kćerka mi je četvrto dete, međutim kakva je kod nas tradicija na Kosovu, kćerke ne nasleđuju imovinu“.
Emotivna veza sa imovinom sprečila ga je da je proda, iako je u poslednjih 16 godina živeo u Srbiji. „Mnogo sam voleo to mesto, sa svim narodnostima koja žive tamo“, kaže on. „Mnogo vremena smo proveli sa komšijama Albancima. Vrlo su gostoljubivi ljudi. Išli smo kod njih da slavimo Bajram, a oni kod nas da slavimo Božić“, seća se on. „Bili smo veoma bliski i odlazili smo jedni drugih na venčanja i sahrane“.
Od završetka rata Živković je posećivao svoju imovinu mnogo puta, jer su razne agencije za raseljena lica organizovale putovanja po mnogim mestima na Kosovu. Na ovim putovanjima raseljena lica su išla u Prizren i u susednu Suvu reku, ali ne i u selo Muštišt. Živković kaže da su njegovi prijatelji Albanci dolazili, uzimali ga u Suvoj reci i vozili da poseti njegovu kuću. Poslednji put kada je posećivao njegovo selo je bilo pre tri godine, zatim je imao srčani udar i pogoršano zdravstveno stanje mu ne dozvoljava da putuje autobusom. U kolektivnom centru dvoje Živkovićinih sinova žive sa porodicama u sobama pored njegove. Treći sin je izgubio život u saobraćajnoj nesreći 1992 godine. Njegova udovica takođe je smeštena u kolektivnom centru, sa njihovom decom.
U barakama Krnjače smešteno je 175 Srba, 90 srpskih izbeglica iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske i 85 raseljenih lica sa Kosova. Na sve njih pada teret izmene uloge jačeg, jer su se srpske snage povukle sa lokacija koje su okupirali na teritoriji bivše Jugoslavije.
Podržani od Komesarijata za izbeglice i migracije, institucije Vlade Srbije, kolektivni centri obezbeđuju smeštaj, grejanje i hranu besplatno. Međutim Krnjača je verovatno najbedniji centar od svih, jer je osnovan kao urgentni kamp tokom 90-ih godina kada je hiljade Srba bežalo iz svojih domova od oružanih konflikata.
Živković je diplomirao na Saobraćajonom fakultetu na Univerzitetu u Beogradu, i pre rata je bio direktor IGK Balkan, u Suvoj reci. Sada su mu jedini prihodi penzija koju svakog meseca uzima u pošti, ali mu je dovoljna samo za hranu – on sam kupuje hranu jer je besplatna hrana „vrlo loša“ kako kaže. „U poređenju sa ostalim kolektivnim centrima, ovde je kao u paklu, a tamo kao u raju“, kaže on. „Hvala bogu što imamo grejanje, jer drugo ništa nemamo“.
Olivera Vučić, iz Komesarijata kaže da trenutno nemaju dovoljno međunarodnih fondova da bi obezbedili održivo rešenje za raseljena lica u kolektivnim centrima. Ipak, od 700 kolektivnih centara koliko ih je bilo u Srbiji 1996. godine, danas je taj broj pao na 10, a tu su smeštene 722 osobe. Takođe u osam kolektivnih centara na Kosovu, smešteno je 353 raseljena lica, Srba, Roma i nekoliko Albanaca.
Potraga za rešenjem
Narasimha Rao, šef misije UNHCR na Kosovu, kaže za Kosovo 2.0 da je konačni cilj da se nađe „održivo rešenje“ za sva raseljena lica. „Najosetljiviji su oni u kolektivnim centrima; oni koji nemaju imovinu i ostaju raseljena lica po zvaničnim registrima vlade“, rekao je on. „Oni su u nesigurnom stanju: ne pripadaju Srbiji, ne pripadaju Kosovu“.
Rao objašnjava kako se „održivo rešenje“ ponekad nalazi na mestu raseljenja, kada raseljeno lice može da se integriše i da uživa sva prava jednog građanina. Drugo rešenje ja pravo da se vrati u mesto porekla.
Prema UNHCR, 97.000 raseljenih lica sa Kosova – malo manje od ukupne populacije raseljenih lica, još imaju potrebu za „održivim rešenjem“ u Srbiji, da bi se integrisali u celini. Za ljude u kolektivnim centrima, ovo rešenje uključuje pronalazak pogodnog smeštaja kao i zapošljavanje i njihovo socio-ekonomsko integrisanje.
Raseljena lica unutar zemlje imaju prava i slobode prema međunarodnim zakonima, kao i svi ostali građani. Međutim, dugo vremena nakon završetka rata, mnogo njih ne uživa ova prava u Srbiji i na Kosovu.
Siromaštvo u zemljama u razvoju gde je visoka stopa nezaposlenosti cele populacije, doprinelo je marginalizaciji raseljenih lica, kao i njihovom pristupu zapošljavanju, što je uticalo na njihovu punu integraciju. Prema izveštaju iz 2012. godine „Stavovi diskriminisanih građana u Srbiji“ Razvojnog programa ujedinjenih nacija, raseljena lica u Srbiji spadaju u najdiskriminisanije grupe, zajedno sa Romima, ženama, starijim osobama, i osobama sa invaliditetom.
Raseljena lica na Kosovu i u Srbiji imaju pravo na socijalno blagostanje, kao i ostali građani u ovim zemljama. Ipak, jedna analiza rađena 2014. godine od strane Praxisa (NVO iz Beograda), pokazala je da raseljena lica koja žive u određenim kolektivnim centrima u Srbiji nisu mogla da uživaju ovo pravo; nekoliko socijalnih centara smatra da se postiže minimalni nivo socijalnog stanja za ovu kategoriju jer u njima korisnicima daje samo hrana i smeštaj.
„Ne mogu reći da su raseljena lica potpuno odbačena od društva, međutim tako se osećamo u nekim sredinama“, rekao je za Kosovo 2.0, Siniša Volarević, koordinator programa Centar za migracije, nevladine organizacije „Grupa 484“, iz Beograda. „U nekoliko mesta ljudi su manje prihvaćeni. Zatim činjenica je da se raseljena lica integrišu sporije u siromašnim društvima“.
Raspad bivše Jugoslavije je još više naglasio razlike u identitetu između zajednica. Često se raseljena lica sa Kosova osećaju odbačenim i kao građani drugog reda u Srbiji, samo zato što su sa Kosova; prema anketi koju je realizovala „Grupa 484“, oko 20 odsto raseljenih lica koji su doživeli diskriminaciju smatraju da ja takvo tretiranje rezultat toga što su sa Kosova.
To je iskustvo i Živana Živkovića. „Na početku je bilo teško. Zvali su nas ‘Šiptari’ iako smo Srbi“, kaže Živković, pozivajući se na poznatu uvredljivu reč koju Srbi koriste za Albance. „Neko bi se napio, i rekao ‘ku je shiptari ta qifsha at’ nanë? (gde si Šiptare majku ti jebem). Nije važno da li kaže Šiptar ili Srbin, ali ne volim kada mi neko psuje majku ili oca. To ne dozvoljavam“.
Na drugoj strani sve ljude koje smo intervjuisali za ovaj članak naglašavaju da se Srbija pokazala kao gostoljubiva za hiljade raseljenih lica koji su postigli da se dobro integrišu u društvo. To je posebno istinito za nove generacije, jer nemaju isto osećanje nostalgije za svojim kućama na Kosovu, kao što imaju stariji članovi porodica.
Prepreke na putu povratka
Po delu rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, i od 2008. godine kosovskim Ustavom, ljudi imaju pravo da se vrate na svoje mesto porekla. Odmah nakon rata, međunarodne organizacije su bile fokusirane uglavnom na podršku albanskim izbeglicama koji su se vratili svojim kućama, i ponovnoj izgradnji uništene zemlje.
Tokom 2003. godine počeli su konkretniji projekti za povratak manjina. Ipak, u nemirima marta 2004. godine Albanci su spalili stotinak srpskih kuća, kao i oko 30 pravoslavnih crkava i manastira, i to je prouzrokovalo kod mnogih ljudi nesigurnost i strah od života uz albansku većinu. Procenjuje se da je kao rezultat nemira 4.000 Srba ostavilo svoje domove.
Nizak nivo povratka raseljenih lica sa Kosova pokazuje da još postoje prepreke i problemi za one koji žele da se vrate. „Mi se trudimo da stimulišemo povratak ljudi, ne obavezno u svoja mesta porekla, nego svuda gde se osećaju sigurnim“, rekao je Rao. Većina Srba koji su se vratili radije bi počeli novi život na Kosovu u gradovima ili selima sa srpskom većinom, nego da se vraćaju na mesto porekla.
„Vratio bi se kad bi imao mogućnosti za to, kad bi imao slobodu kretanja, i kad bi tamo bilo više Srba“, rekao je Jevto Živanović, još jedan Srbin iz Muštišta koji danas živi u kolektivnom centru Krnjača. „Neprekidno vidim napade i bombardovanja na televiziji“.
U realnosti, na Kosovu su sloboda kretanja i problemi sa bezbednošću drastično su unapređeni poslednjih godina, međutim percepcija nesigurnosti ostaje za mnoge ljude ista. To je percepcija koja se osnažuje namerno od mainstream medija u Srbiji, koji imaju cilj da sa pričama koje objavljuju, koje su uporno jednostrane, nebalansirane i bez verifikovanja činjenica hrane ideju da su Srbi sa Kosova ugroženi od Albanaca sa Kosova.
Prema poslednjem izveštaju Albanskog medijskog Instituta, sa nazivom „Izveštavanje o susedima u Balkanskim medijima“, srpski mediji – i posebno senzacionalistički mediji – predstavljaju Albance lošije nego ostale zajednice u regionu. Isti izveštaj kaže da kosovski mediji osnažuju nekoliko stereotipova vezanih za Srbiju, kao i verovanje da samo mržnja prema Albancima dolazi od srpske strane.
S obzirom da srpska politička elita i srpski predstavnici na Kosovu stalno hrane medije partizanskom retorikom u potrebi da čuvaju Srbe na Kosovu od albanske većine, nije teško shvatiti da je Živanović i mnogi drugi koji se nisu nikad vratili na Kosovo nakon rata, lako mogu biti loše informisani o realnoj situaciji.
Jedna od praktičnih prepreka sa kojima se suočavaju oni koji su se vratili je problem prava na imovinu raseljenih lica. U mnogim slučajevima, imovine koje su ostavili Srbi uzurpirane su od strane drugih. „Kad bi mogli ponovo da uzmu svoju imovinu natrag, sve bi se vratilo u normalnost“, naglasio je Vučić za Komesarijat u Beogradu.
Odgovornost uzimanja i upisa zahteva u vezi spornih imovina, kao rezultat oružanog konflikta, ostaje kod Kosovske agencije za imovinu (KAI); a slučajeve zatim treba da reši Komisija za vraćanje imovine Kosova. Prema poslednjim statističkim podacima KAI, samo u 2015. godini agencija je realizovala 784 iseljenja, dok se očekuje još 946 iseljenja.
Međutim, sposobnost KAI da rešava pitanje vraćanja imovine originalnom vlasniku ostaje limitirano. U mnogim slučajevima, vlasnici imovina oklevaju da se vrate u svoje kuće, i nakon što im je vraćena imovima, tako da nezakoniti uzurpatori – obično domaći Albanci – ponovno uzurpiraju prazne objekte.
KAI, koja radi u saradnji sa policijom, ima mandat da iseljava nezakonite uzurpatore dva puta, a onda žalbe idu u Policiju Kosova za rešavanje na sudu. U ovim slučajevima, žalbe idu zajedno sa stotinak sličnih predmeta, u pretrpanom pravnom sistemu. Prema KIA, od ukupno 389 pokrenutih slučajeva od strane Tužilaštva do sada 193 slučaja još čekaju.
Rao iz UNHCR kaže da je ministar za zajednice i povratak na Kosovu podržao potrebu osnivanja Specijalnog suda, koji bi se bavio sa slučajevima imovine. Kosovo 2.0 je kontaktiralo ministarstvo za dalje informacije o pitanjima sa kojima se suočavaju osobe koje su se vratile, međutim oni nisu odgovorili na nekoliko naših zahteva za intervju.
U Beogradu, problemi u praksi u vezi sa povratkom čine se vrlo dalekim od raseljenih lica sa Kosova koji su ostali u kolektivnom centru Krnjača. Sa novim talasem izbeglica sa Srednjeg istoka, koji su u drugom delu kampa, kao i fokus srpskih vlasti i međunarodne zajednica na njih, prvi stanovnici Krnjače sada se osećaju još zaboravljenijim i marginalizovanijim kao nikada ranije.
Ovaj prilog je realizovan u okviru projekta Kosovo Serbia: LIVE finansira Evropska unija u okviru Podrške civilnom društvu za Republiku Srbiju 2013 i Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom Vlade Republike Srbije .Sadržaj ovog priloga i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost autora i ne odražava mišljenja i stavove Evropske unije.
