Urednik „Dnevnika“ nikako nije želeo da saopšti kako je Partizan, tri dana posle poraza od Makabija, u prisustvu uže rodbine igrača i stručnog štaba odigrao nerešeno, bez golova. I to je, što bi rekla „bivša braća“, učinkovito. U čitavoj kaši koju, hteli, ne hteli, kusamo, jedino su „Grobari“ pokazali malo navijačkog dostojanstva, zahtevajući korenite promene u crno-belom taboru. Samo što je to kopija (repriza) svojevremene akcije „Delija“, koja je dovela do korenitih promena u crveno-belom taboru. Sve se nekako poveže. S tim da ishod ne mora obavezno da bude isti.
No, to zapravo i nije naša tema. Ova mala priča poslužila je samo kao uvod u mentalitet televizija, koji obavezno politizuje njihovu navodnu konkurentnost. Naime, dve televizije u međusobnom ratu do istrebljenja objavile su, svaka za sebe, rezultate ispitivanja gledanosti svojih programa. Jedna se u tom poslu čak poslužila plaćenim oglasom preko cele novinske stranice. Rezultati su, po očekivanju, dijametralno suprotni. Prema RTS-u, agencija ABG Nilsen došla je do zaključka da su 29. septembra 2005. godine programi iz Takovske 10 bili najgledaniji sa čitavih 26,3 % udela u ukupnoj gledanosti. A prema saopštenju Pinka, za koji je istraživala agencija TNS MEDIA PLAN, istog dana, dakle 29. septembra, programi televizije sa Dedinja bili su najgledaniji sa čitavih 29,3 % udela u ukupnoj gledanosti. Lepo.
U čemu je onda problem? Ispitivanje javnog mnenja se više ne vrši manufakturno, to jest ručno, okretanjem brojeva telefona. Ta disciplina je danas na „naučnoj osnovi“. Kada se radi o utvrđivanju televizijske gledanost,i taj posao vrše sprave koje reaguju na impulse ili tako nekako. Zovu se „piplmetri“. Pitanje je kako dve takve sprave, po svemu istih tehnoloških performansi, mogu doći do dijametralno suprotnih rezultata. Ne biva. Prema tome, jedna od publikovanih lista je lažna. Nije moje da, bez validnih dokaza, utvrđujem koja se od pomenutih agencija poslužila podvalom. Ovo otuda jer o takvim agencijama nemam generalno neko posebno dobro mišljenje. Znam da se pojedine među njima mogu potkupiti, bilo „solarno“ (pare na sunce), bilo samom mogućnošću da će izgubiti posao ukoliko ne udovolje željama svojih klijenata. Korupcija vrti gde burgija neće. Imao sam nekih iskustava u tim dilovima. Ne vidim razlog zašto se i drugi ne bi time koristili.
Ali, tako se, avaj, potvrđuje stav jednog filozofa, koji je istraživače javnog mnenja uvrstio u marketinško-reklamni korpus „industrije svesti“ naših dana. Da ponovim taj njegov stav: po filozofu, dakle, agencije za istraživanje raspoloženja javnosti prvenstveno i ne služe da utvrde šta ljudi stvarno misle, već da im sugerišu šta treba da misle. Prosto: rezultati ispitivanja često pokazuju da ljudi već misle ono što tek treba da misle. Nije obavezno da to uvek proizvodi štetu: tvrdnja da, posle 11. septembra, 99,9 % američke populacije podržava Bušovu politiku jeste zgodna „nameštaljka“, bazirana na činjenici kako će američki predsednik izvršiti „ekspedicije“ na Avganistan i Irak sve i ukoliko ga u tom planu podržava 0,21 % tamošnjih poreskih obveznika. Laž leči bolje od istine.
A šta, konačno, imamo u ovom našem slučaju? Štimovanje procenta gledanosti ovdašnjih televizija, konkretno dve ovdašnje televizije – Pinka i RTS-a, jeste pokušaj politizacije njihovog navodnog konkurentskog odnosa. Nemam ništa protiv: gledanost je, i politički, „sine ljua non“ svake televizije. Ali, ko još ovde gleda televiziju iz drugog razloga osim čiste životne dosade. Tako da su ova istraživanja, ukoliko zanemarimo njihovo „stanje“ na vrhu, ipak pouzdana u slučaju rejtinga televizija koje su se našle na dnu njihovih lista gledanosti. Hoće se reći da i ovde ima televizija sa malim, nikakvim procentom „obožavalaca“. Kako onda takve televizije opstaju? Pa, lepo: gledanost im je deveta rupa na svirali. Imaju druga „zaduženja“. Jer, publika im nije gazda. Neko drugi je.
Bogdan Tirnanić
