ENBeograd – Večernje novosti pokazale su se kao veliki kolač u domaćim privatizacionim poslovima. Dve Vlade – srpska i ona Državne zajednice – ušle su u klinč, a i neke velike interesne grupe našle su se u ringu, odnosno ispale iz njega. Zasad bi se rezultat mogao ovako predstaviti:
– Vlada Srbije uzela je prerogative od „savezne“;
– Nemački novinski koncern VAC ispao je iz igre;
– Glavni urednik Novosti Manjo Vukotić pobednik je u ovoj etapi.
Kako je to Vlada Srbije uzela upravljač u svoje ruke, kad je o imovini države u Novostima reč, ovaj list pisao je u više navrata. Podsećanja radi, navodimo najpre da je dosadašnje rešenje, po kojem savezna administracija drži nešto oko 30 odsto akcija, Koštuničin kabinet stavio van snage, i odredio sebe kao titulara vlasništva, odnosno Republiku Srbiju. Onima koji su imali primedbe da se radi o rušenju sporazuma Srbije i Crne Gore o nekoj vrsti zajedničke imovine ministar pravde Stojković odgovorio je da se može smatrati da je Srbija izašla iz toga sporazuma, i da na to svaka strana u svakom sporazumu uvek ima pravo.
Iz Crne Gore mogla se u internim kontaktima čuti reakcija da je slične poteze Srbija povlačila u vreme Ante Markovića („upadom Miloševića u platni sistem, uprkos protivljenju savezne vlade“), ali to poređenje ipak se ne bi moglo tretirati kao fer, budući da postoje ne samo velike razlike u konstitucionalnim odnosima dveju država, nego i spominjane nekadašnje vlade i današnja srpska ipak su kompletno dva sveta.
Kao glavni promoteri zamisli da nemački koncern VAC kupi Večernje novosti u javnosti su figurirali Slobodan Orlić i njegov šef Svetozar Marović, Marović doduše sa mnogo manje javnog upliva, što ne znači da je njegova uloga morala biti manja. Ali, ispostavilo se da njihove visoke funkcije nisu bile dovoljne, te da su u ovoj fazi oni izgubili u odlučivanjima.
Na glavnom planu Koštunica se pokazao kao spretan i odlučan igrač, a do Novosti mu je očigledno bilo stalo. Pouzdane informacije govore o tome da je njegov kabinet trpeo pritisak čak i sa Šrederove strane. Okolina nemačkog kancelara navodno je urgirala u korist (naravno) nemačkog novinskog koncerna. Naša ‘savezna“ administracija – a dodajmo njoj i Đukanovića – bili su mu, dakle, možda i manji problem od ovoga koji se spominje u krugovima kojima je ovaj proces dobro poznat iznutra.
Ali, ni Marović, ni Šreder moguće nisu bili dorasli „interesnim sferama“ koje su prelivale svoje uticaje u ovom poslu. Mnogi „insajderi“ spominju naše moskovske i londonske tajkune (Lazarević, Hamović), koji bi se, kako se očekuje, mogli pojaviti na nekom novom tenderu za kupovinu Novosti, kad i ako do njega dođe.
Kada se prošle nedelje na Koštuničinom kabinetu raspravljalo o preuzimanju „srpske imovine“ u Novostima bilo je izvesnih razlika u pristupima, uključujući i one (članove Vlade) koji se nisu javljali a očekivalo se jer se smatra da im je to u opisu posla. Glavnu ulogu odigrali su ministri iz DSS, koji su bili unisoni i bez kolebanja. Možda je, međutim, ključnu ulogu odigrala Dinkićeva izjava, data doduše van sednice, da je u pitanju imovina Srbije, i da sa njom nema igranja. To je Koštunici bio snažan oslonac. Na Vladi, Dinkić je smatrao da je dovoljno da kaže nešto oko tehničkih pitanja.
Žrtva preuzimanja imovine Novosti (30 procenata, sadašnji račun), bio je, kako je poznato, Sead Spahović, javni pravobranilac, i čovek od poverenja Srpskog pokreta obnove. Zato nije čudno što je na sednici bilo ozbiljne polemike između koalicionih partnera. Ali, Kojadinović nije uspeo da spase Spahovića.
Naravno da je u moru kolosalnih problema sa kojima se suočava Vlada debata o Novostima, pa i neke razlike i neslaganja, tek bura u čaši vode. Ali, trag ipak ostaje, i nije sve pometeno, pa ni pod tepih.
U samim Novostima sadašnji glavni urednik Manjo Vukotić je trijumfator. Dve grupe akcionara bile su se spremale da mu uzmu skalp, odnosno da ga smene, spremljeni su bili već i rezervni timovi za preuzimanje lista, ali im je on doskočio. Odigrao je na savez sa Vladom, i zasad se nije prevario. Ima ih koji misle da je njegova pobeda Pirova, jer da će navodno morati da daje velike koncesije vladinoj politici. Ali, mnogi ipak smatraju da je njegov profesionalni kapacitet i kredibilitet isuviše veliki da bi podlegao bilo kojoj vlasti, pa i ovoj prema kojoj će svakako imati, makar privremene, određene obaveze.
Na opštem planu, korist od osujećivanja VAC da postane vlasnik Novosti mogla bi se eventualno tražiti u tome da je osujećeno stvaranje jednog izuzetno moćnog monopola. VAC, kako se zna, već ima akcije u Politici, novosadskom Dnevniku, u Podgorici… Sa Novostima on bi bio neprikosnoveni gospodar novinske scene u Srbiji i Crnoj Gori. A monopol, čiji god i kakav god, nikad nije bio dobar. Suvišno je svakako dodavati da biti protiv monopola nipošto ne znači biti i protiv privatizacije novina.
S.E.R.
