ENOna je dodala da je simptomatično da je država imala spremnu strategiju hapšenja i da se čini kako je snimak objavljen da bi akcija policije dobila legitimaciju.
Matić je registrovala tri strategije kojima građani reaguju na srebrenički zločin: Prva je rastezanje i razvodnjavanje samog pojma ratni zločin. Druga je politizacija zločina i njegovo stavljanje u kontekst raspada Jugoslavije, ili analize uzroka rata, dok treća strategija predstavlja ravnomernu raspodelu zločina na sve strane u ratu. Matić je dodala da su građani te strategije, kao alibije, naučili iz javne komunikacije i da su sve tri strategije prisutne u srpskim medijima.
Ističući da u Srbiji nikada nije napravljen racionalni bilans Miloševićevog režima, Matić je naglasila da se najmanje govori o tome šta su posledice i nasleđe zločina u društvenoj strukturi. „Nova srpska politička elita u projektu promena nema strategiju za Srbiju koja je pored toga što je postkomunističko, ujedno i postratno društvo“, istakla je Matić ovu specifičnost srpske tranzicije.
– Kako je snimak o brutalnom ubistvu šestoro Muslimana nesumnjivo u javnosti ostavio snažan utisak (prvi put u jednom ispitivanju javnog mnjenja većina ispitanika imala je pozitivno mišljene o Haškom tribunalu), krenulo se u nalaženje i oživljavanje potresnih scena o zločinima nad Srbima – rekao je Hari Štajner, izvestilac za medijsku etiku Saveta za štampu Medija centra.
Ovaj trend, dodao je on, kulminirao je objavljivanjem posebnog dodatka o srpskim žrtvama u ratu u BIH u Večernjim novostima 30. juna. Pisalo se i o „histeričnoj kampanji“ u maniru „svi Srbi su krivi za Srebrenicu pa će nas na kraju naterati da pomislimo – dosta nam je više ‘istine’ o Srebrenici“.
Z. P.
