ENLuković, Janković i Ćuruvija osuđeni su 8. marta 1999. godine po tužbi Milovana Bojića, potpredsednika Vlade Srbije i direktora Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje, zbog teksta objavljenog 5. decembra 1998. u Dnevnom telegrafu u kome se Bojić indirektno dovodi u vezu sa ubistvom Aleksandra Popovića, lekara u toj zdravstvenoj ustanovi.
Nekoliko dana kasnije Bojić je podneo tužbu prema Krivičnom zakonu, član 218. o širenju lažnih vesti. Dan pre toga policija je uhapsila osumnjičenog za ubistvo doktora Popovića, navodeći da je reč o zločinu iz strasti.
Presuda trojici novinara postala je pravosnažna naredne godine tokom bombardovanja.
Slavko Ćuruvija ubijen je 11. aprila 1999. godine.
Srđan Janković se iselio u Crnu Goru, gde i danas živi i radi.
Zoran Luković je 15. avgustva 2000. uhapšen i upućen na izdržavanje kazne u Padinsku Skelu. Iz zatvora je pušten 21. oktobra, a pomilovan je rešenjem predsednika Srbije Milana Milutinovića, na predlog bivšeg ministra pravde Dragoljuba Jankovića, koji je to predložio poslednjeg dana na toj dužnosti.
Odluku da traži rehabilitaciju Lukovića, Jankovića i Ćuruvije Izvršni odbor NUNS-a doneo je, na predlog više članova Udruženja, na sednici održanoj 24. aprila u Novom Pazaru.
Izvršni odbor NUNS-a smatra, kao i u vreme izricanja presude, da nije bilo elemenata za krivično gonjenje trojice novinara. Shodno tome abolicija kao čin milosrđa jednog od najviših službenika režima Slobodana Miloševića ne sme ostati jedini osnov Lukovićevog oslobađanja, jer ona u suštini ne poništava optužbu i presudu, tim pre što milosrđe nije obuhvatilo Ćuruviju i Jankovića.
Pravosuđe Srbije imalo je punu deceniju da ispravi nepravdu koju su njihovi prethodnici naneli trojici novinara ali očigledno da je za državu taj slučaj stavljen ad acta bez obzira na stradanja naših kolega.
U Beogradu: 28. april 2009.
Izvršni odbor NUNS-a
