Podne je u maloj redakciji Bi-Bi-Sija na srpskom na četvrtom spratu Nušićeve broj deset u Beogradu i, na prvi pogled, stanje je redovno: stolovi pretrpani dnevnim listovima i šoljicama za kafu, a novinari za kompjuterima užurbano montiraju priloge. Kao što priliči vrhunskim profesionalcima, ne dozvoljavaju da rutinsku proizvodnju programa poremeti činjenica da će u petak, 25. februara, dan nakon što se ovaj broj „Vremena“ pojavi na kioscima, svi oni ostati bez posla, a program na srpskom će se, nakon više od sedamdeset godina emitovanja, zauvek ugasiti.
„Očekivali smo kresanje budžeta, ali ne i ovako surovu amputaciju“, kaže za „Vreme“ još malo pa bivši urednik Slobodan Stupar. Njegova radna biografija može da stane u dva reda: osamnaest godina proveo je u Radio Beogradu, a zatim, nakon čistki koje je u medijima sproveo Slobodan Milošević, još osamnaest u Bi-Bi-Siju, uključujući i vreme kad je raditi za ovu britansku kuću u Srbiji bilo opasno po život. „Sećam se da sam posle hapšenja Radovana Karadžića rekao kolegama: ‘E, mislim da smo završili posao, odsad će nam biti dosadno.’ Čekao sam hapšenje Ratka Mladića kao poslednju veliku priču – čekao, čekao, i evo, nisam dočekao“, kaže sa sasvim razumljivom trunkom gorčine. „Uopšte mi nije jasno zašto Britanci ovo rade svom najvrednijem brendu.“
MALA ŠTEDNJA: U stvari, kad se govori o Svetskom servisu Bi-Bi-Sija i merama štednje koje je zavela britanska vlada, reč „amputacija“ je verovatno preblaga i pre bi odgovarao termin „čerečenje“. Osim Stupara i tridesetak novinara programa na srpskom, bez posla će ovih dana ostati oko šest stotina zaposlenih u Svetskom servisu Bi-Bi-Sija, u okviru mera štednje koje je proglasila vladajuća liberalno-konzervativna koalicija. Ukidaju se programi na albanskom, ruskom, kineskom i hindu jeziku, kao i program na portugalskom namenjen značajnom delu Afrike a, što je možda najgore, za nekoliko godina će biti ugašeni kratkotalasni predajnici koji trenutno omogućavaju da se Svetski servis čuje širom globusa. Važno je, inače, napomenuti da se Svetski servis Bi-Bi-Sija, za razliku od domaćeg programa ove korporacije, ne finansira putem pretplate, nego direktno iz budžeta Forin ofisa, tj. britanskog ministarstva spoljnog. Ministar Vilijam Hejg odlučio je da budžet Svetskog servisa (uključujući i program na engleskom) skreše za nekih 46 miliona funti, što je oko 16 odsto ukupnog budžeta. Procenjuje se da će zahvaljujući ovim merama Bi-Bi-Si izgubiti oko 30 miliona slušalaca širom sveta, što je broj ravan broju stanovnika srednje velike zemlje.
DUBOKO ŽALJENJE: Paradoksalno, ove mere treba da sprovede Mark Tompson, jedan od retkih iskusnih novinara koji je postao generalni direktor Bi-Bi-Sija (njegovi prethodnici na tom poslu bili su uglavnom profesionalni menadžeri). Tompson, koji je izveštavao sa jugoslovenskih prostora u vreme ratova, napisao knjigu o ulozi medija u njima i obučio nekoliko generacija radio novinara na prostoru bivše Jugoslavije, sada je prinuđen da javno brani poteze za koje mnogi veruju da predstavljaju početak kraja Svetskog servisa, a samim tim i ukidanje zlatnog standarda radijskog novinarstva. „Posle ukidanja ovolikih programa na stranim jezicima, pitam se da li naziv ‘Svetski servis’ još uvek važi“, rekao je u Domu lordova nadbiskup Jorka Džon Sentamu, inače poreklom Afrikanac, podsećajući da Britanija ima obavezu prema delovima planete koji žive u medijskom mraku. Tompson je odgovorio da „duboko žali“ zbog mera štednje, da bi „više voleo da ne mora da ih sprovede“, ali da su, nažalost, neophodne.
Zagovornici kresanja budžeta tvrde da im nije jasno zašto bi britanski poreski obveznici iz svog džepa plaćali informisanje ljudi u dalekim zemljama, i to ljudi od kojih većina sa Britanijom nema nikakve veze i nikada ih neće imati. Pored toga, oni kažu da se medijski pejzaž tokom protekle decenije drastično promenio, i da ljudi danas program konzumiraju preko Interneta ili satelitskih antena, pa su kratki talasi stoga nepotrebni.
NEZADOVOLJSTVO: Potpisnik ovih redova, koji još uvek kao relikviju čuva ulubljeni „Sonijev“ kratkotalasni radio sa komadom žice umesto polomljene antene, može da posvedoči da potonji argument važi samo za koliko-toliko normalne zemlje i situacije što, nažalost, nije primenljivo na popriličan deo zemaljske kugle. Internet je sjajna stvar, kad ga ima, a ni satelitska antena nije loša kad ima struje. Ogromni delovi južne polulopte, međutim, uopšte nemaju ni struju ni Internet, a u ratovima i prirodnim katastrofama te pogodnosti prve nestaju i u zemljama sa razvijenom infrastrukturom. Dovoljno je podsetiti se kako je Mubarakov režim pre desetak dana uspešno ukinuo Internet u celom Egiptu, uprkos ranijem verovanju da je tako nešto nemoguće. Sa druge strane, kratke talase je teško ometati, a sve što vam je potrebno za prijem je tranzistor i svež paket baterija.
U međuvremenu, u Britaniji i širom sveta raste talas nezadovoljstva zbog odluke Vilijema Hejga. Na nedavno pokrenutom sajtu www.savews.com nalazi se tekst peticije kojom se zahteva preispitivanje odluke o kresanju budžeta Svetskog servisa, uz podsećanje da ušteđeni novac predstavlja samo 0,5 odsto od ukupne sume koju Britanija troši u inostranstvu. Peticija će, kada broj potpisa dostigne zakonski limit od 10.000, biti upućena na adresu premijera Dejvida Kamerona u Dauning stritu. Pre neku godinu, slična inicijativa sprečila je zatvaranje Bi-Bi-Sijevog muzičkog kanala; možda i ovaj put uspe.
