Šatorsko naselje u centru Beograda poznatije kao Ćacilend počinje da se širi. Od nekoliko belih šatora ispred Skupštine Srbije sada se na Trgu Nikole Pašiće nalazi 20 improvizovanih objekata u kojima uglavnom sede penzioneri, dok stotinak crnokapuljaša ali i poneka žena šetaju između.
S obzirom da je reč o javnom prostoru, iako ograđenom, reporterke Danasa su prošle kroz uzani prolaz iz Takovske ulice kako bi pokušale da vide šta se trenutno događa i da o tome izveste javnost.
Prvi krug oko šatora prošao je normalno. međutim, kada smo krenule u drugi sve oči su bile uprte u nas a iza smo čule glas koji preko voki-tokija kaže: „Krenule su ka Nikoli Pašiču“.
Sekund nije prošao, a dvojica stanovnika Ćacilenda preprečila su nam put pitajući ko smo i šta tražimo ovde. Na naše pozivanje na zakon prva replika je bila „Pustite sad zakon. To nije važno“.
Rekli su da su članovi obezbeđenja, iako nam je jedan od njih delovao kao policijac u civilu. „Obezbeđenje“ ima upadljiva obeležja – tamnu uniformu, kačket i na reveru grb Srbije. U ruci voki-toki.
„Kako mislite da pustimo zakon? Jesmo li mi pretnja“, upitala je reporterka Danasa pripadnika „obezbeđenja“, koji je isticao da moramo imati dozvolu organizatora skupa kako bismo bili na javnom prostoru ispred Skupštine Srbije.
Čuvari Ćacilenda su u više navrata ponovili da moramo da imamo „akreditaciju za snimanje javnog skupa“, dok su naše reporterke naglasile da tako nešto zakonski ne postoji. Nismo dobili odgovor ni na pitanje kome to treba da se prijavimo kako bi snimali ovaj višemesečni skup.
„Nemojte da brojite ljude, niste akreditovani. Došli ste ovde da provocirate“, rekao je stariji muškarac sa voki-tokijem, dobacivavši reporterki Danasa da je „budala“.
Član obezbeđenja nije želeo da nam da kontakt osobe od koje se traži akreditacija, uz objašnjenje da on „nije ovlašćen“, te da kontakt organizatora možemo naći na internetu. Nije bio voljan ni da nam pokaže gde na internetu postoji informacija o osobi zaduženoj za izdavanje dozvole za ulazak u Ćacilend. takva informacija, inače, ne postoji.
Tokom ovog neprijatnog razgovora sve vreme je jedan od žitelja šatorskog naselja snimao novinarke Danasa. Na pitanje zašto to radi, odgovoreno nam je da bi „zaštitili sebe da ne bude da smo vas napali“. Ipak, nama je prećeno tužbom ako snimamo bilo šta u Ćacilendu.
„Lepo vam kažem, ajde da pozovemo policiju nek vam objasne“, rekao je, pun samopouzdanja, glavni član obezbeđenja. Nakon toga smo se uputili ka pripadnicima MUP-a.
Za razliku od “obezbeđenja”, policajci su bili znatno ljubazniji ali im je i vidno bilo neprijatno.
Dva mlađa policajca su bila zbunjena kada im je “obezbeđenje” Ćacilenda reklo da nemamo akreditacije, pa su pozvali nadređenog.
Dok smo ga čekali, mlađi policajac nam se obratio rečima: “Koja muka je vas ovde naterala”.
Uzvratili smo pitanjem: “A koja je vas?”.
“Ne zna se kome je gore”, konstatovao je mladi policajac, na šta smo uzvratile da smo ovde svojevoljno, upitavši ga da li komunicira sa učesnicima skupa.
“Ma kakvi”, uzvratio je sa blagim gađenjem, i uz poneku pogrdnu reč upućenu njima.
Utom su stigla dva nadređena pripadnika MUP-a a mlađi policajac nam je poželeo sreću.
Sreća nije bila na našoj strani jer smo se nekoliko minuta “nadmudrivali” sa nadređenima o tome da li imamo ili ne pravo da budemo ovde.
“Ovde su vam glavni redari. Oni obezbeđuju skup i procenjuju ko može da uđe. Kada biste vi slobodno šetali ovde, to bi bilo kao kada bi obezbeđenje Crvene zvezde pustilo na tribine navijače sa jasnim obeležjima Partizana”.
Ali mi nemamo nikakva obeležja niti smo došli da provociramo, konstatovali smo, uz pitanje da li je naša bezbednost ugrožena.
“A da li se vi osećate ugroženo?”, uzvratio je komandir.
Odgovorile smo odrično, uz pitanje šta je njihova uloga ovde ako skup već ima svoje redare, odnosno obezbeđenje.
“Mi smo tu da vas čuvamo od njih i njih od vas”, odgovorio je i dodao:
“Naš posao je da reagujemo ako dođe do sukoba ili krivičnog dela”.
U prevodu, u Ćacilendu ste na sopstvenu odgovornost, a ako vas pretuku, doći ćemo.
Krenuli smo ka Takovskoj, ali nam je agresivniji pripadnik Čacilenda rekao da tamo ne možemo da prođemo. Ipak smo se uputili ka mestu na kojem smo i ušli, ispraćeni mrkim pogledima ljudi iz i oko šatora.
Svaki razgovor je prekinut i kao da se čekao naš sledeći potez. Jedino se čuo zvuk agregata koji uveliko greje šatore. Na njima su, inače”, ispisana imena beogradskih opština “Palilula”, “Voždovac”, “Rakovica”, “Obrenovac”… Dok Aranđelovac i Vračar dele jedan šator.
Ćacilend je poput vojnog kampa sa redarima i stražarima, gde se samo čeka “neprijateljski” mig kako bi se agresivno reagovalo. Dovoljno je da uđete na taj javni skup opasan ogradom i automatski ste uljez.
Građani su to davno shvatili i zato kroz šatorsko naselje niko ne prolazi. Policija po zakonu ima pravo da prekine svaki javni skup ukoliko on predstavlja pretnju po bezbednost, ali ni pucnjava ni potezanje nožem to očigledno nisu.
Poražavajuća je činjenica da redar Ćacilenda ima veća ovlašćenja od policije. Da komanduje policiji, a oni prave nemušte paralele sa utakmicama visokog rizika.
Kako smo došli do toga da u centru Beograda postoji paramilitarni kamp, i opsaje punih 10 meseci uprkos svemu što smo tamo videli a poneki i doživeli.
Izvor: Danas
