Ribnikar to nije rekao

Čitava Martićeva konstrukcija, naime, bazira se na sledećoj rečenici iz tog teksta: „Ti pokušaji koštali su WAZ više od milion evra, a za nezaposlene koji ne uspeju da na internom konkursu pronađu drugi posao u matičnoj kompaniji, sprema se odgovarajući socijalni program – što je blagodet o kojoj su, recimo, zaposleni u ‘Evropljaninu’ i ‘Dnevnom telegrafu’, u vreme kad je ‘Ekspres’ objavio tekst kojim je najavljeno ubistvo Slavka Ćuruvije, mogli samo da sanjaju.“
Kao što se jasno vidi, u dotičnoj rečenici se Ribnikar nigde ne pominje, niti je ona (rečenica) u originalnom tekstu obeležena znacima navoda – iz čega nije previše teško zaključiti da sam njen autor, zapravo, ja. Činjenica da sam 11. aprila 1999, kada je Ćuruvija streljan, samo nedelju dana nakon objavljivanja huškačkog teksta u „Ekspres Politici“, bila zaposlena u „Evropljaninu“, ovde nije od preterane važnosti. Ceo taj zločin i događaji koji su mu prethodili, kao i ostali nebrojeni zločini režima kome su „Ekspres“ i njegova matična kuća verno služili, trajno su urezani u sećanje ne samo novinara koji su nakon ubistva Ćuruvije završili na birou rada nego i velikog dela ćutljive javnosti Srbije.
Galama koja prati aktuelni trend restauracije sistema načetog 5. oktobra 2000. i sva sredstva kojima njegove perjanice – bez obzira na kojoj se „strani“ sada nalaze – nastoje da operu svoje musave biografije, to pamćenje ne mogu izbrisati.