Riha: Svaki hroničar Balkana bi morao da iščita sve što je Dejan pisao

Kada je Korto Malteze, kao dečak otkrio da mu na dlanu nedostaje linija sudbine, uzeo je očev brijač i sam je urezao.

Ostatak priče znamo, lutao je svetom, od Patagonije do Sibira, družio se sa Džekom Londonom, Džojsom i Hemingvejem, plovio morima, uletao u oluje revolucija i ratova, indiferentan prema ideologijama i moćnicima, okrenut ka onima koji zbog njih stradaju. Tako je i Dejan, poput svog junaka, ranih devedestih ostavio za sobom život koji su činili stripovi, koncerti i književnost i urezao svoju mapu sudbine.

Krenuo je od Vukovara, preko Bosne, do Kosova, beležio je ono što je video. Razaranje, izbeglice, vojske i paravojske, zločine, političke odluke, ratne akcije i ljudske sudbine. Pisao je tačno ono što je video, bez dobacivanja sa strane, bez razmišljanja kako će ga bilo koja strana „oceniti“. Često su njegovi reporterski zapisi ostali nepotpisani ili su deo nečijeg teksta.

Kolege iz Vremena su ga na taj način štitile, dok je on odlazio sa ratišta na ratište ne obazirući se na opasnosti. Kada smo Filip Švarm, Dejanova ćerka Magda i ja krenuli u prikljupljanje svih Dejanovih tekstova činilo se da nikad nećemo završiti. Ne samo zato što je to ogroman opus – od nedeljnika Vreme gde je počeo da piše, zatim američkog Tajma, do portala beogradskog BBC gde je završio karijeru.

Trajalo je više nego što smo planirali, jer smo svaki od tih tekstova više puta čitali, pa se prisećali gde i kako su nastali, prepričavali događaje iz redakcije Vremena i anegdote.

U trenutku dok pišem ovaj tekst Filip je u prelomu, završava knjigu Dejanovih tekstova i kaže mi: „Znaš ipak sam izbacio onaj jedan tekst o Grmeču, ne može da stane.“ Sve vreme smo se prepirali, ja sam insistirala na reportažama sa ratišta, Filip je objašnjavao kako moraju da „uđu“ svi tekstovi o tajnim službama i kriminalu. Dok smo nas dvoje raspravljali šta je važnije a šta može da „ispadne“, Magda je, poput Dejana nekad, sa onim poznatim odsutnim osmehom, povremeno prekidala raspravu rečima: „Ovo mora“.

Zapravo bi svaki hroničar Balkana poslednjih decenija, morao, zaista morao, da iščita sve što je Dejan pisao. Nisu to bile salonske analize i „smatranja“ o događajima. Nije to bilo udvaranje čitaocima, niti očekivanje da će nekim tekstom postati medijska zvezda ili politički miljenik.

Dejan je pisao ono što je lično video, ono što je on sam istražio. Tako su nastali i tekstovi o stradanju radnika fabrike Grmeč i reportaže sa ratišta i prikazi uspona domaćih tajkuna i padova političkog establišmenta. Nije zazirao od opasnih tema, poput raskrinkavanja zlodela tajnih službi i zločinaca kojima je suđeno u Haškom tribunalu.

I onda ga je ta bomba, koja je eksplodirala pre zore 14. aprila 2007, na prozoru ispod kojeg su on i Lidija spavali, uverila da sve što je pisao, video, doživeo tih mračnih devedestih i dalje traje, da je prisutno, spremno da ubija i dalje.

Istraga nije do danas odmakla od ispitivanja komšiluka, Dejan je sam, u već antologijskom tekstu pod naslovom „Ko mi je stavio bombe na prozor?“ ukazao na moguće organizatore. Prethodno je obavestio o svojim saznanjima policiju i tužilaštvo i kako je zatim napisao, samo su ga „saosećajno“ gledali.

Često pomislim kako bi naš, kako bi Dejanov život izgledao, da nije bilo tih ratova, tih razaranja i strahota. Uverena sam da bi pisao. Njegova radoznalost bila je neizmerna, strast za muzikom, stripovima, pop kulturom, knjigama vidi se i u rubrikama poput Vreme uživanja gde je retko pisao ali je svaka priča bila biser.

Sigurna sam da bismo, u nekom srećnijem, opuštenijem životu, imali autora koji bi nam svojom strašću za znanjem, briljantnim stilom kojim je pisao i uvrnutim humorom koji je posedovao, otkrio mnogo toga izvan naših vidokruga i mejnstrima. Ovako, ta riznica koju je rasipao tokom druženja, ostala je privilegija njegovih prijatelja i njegove porodice. Ono u šta sam takođe sigurna, Dejan je uradio sve kako je hteo. Sam je ucrtao svoju liniju sudbine, svesno, do kraja