EN
Šansa je onda bila propuštena, nakon Petog oktobra, da se mnogi označe imenom i prezimenom za ratno huškanje i izdaju profesije, ali sada se ta šansa ne sme propustiti. Jer nismo isti. I nećemo biti nikada na istoj strani
Moraš da budeš svestan da mi u ovu bitku već ulazimo kao luzeri. Ove reči nisu moje, već mi ih je izgovorio naš preminuli kolega, saborac i prijatelj, Bojan Tončić, koji je bio glavni urednik ovog časopisa, koji držite u rukama. I upravo te njegove reči oslikavaju trideset godina postojanja Nezavisnog udruženja novinara Srbije.
Trideseti rođendan dočekujemo u potpunom mraku. Dočekujemo ga u atmosferi nasilja, mržnje i lična prema svakome ko drugačije razmišlja. Trideset svećica duvamo dok su na vlasti ponovo & iznova Aleksandar Vučić, Aleksandar Vulin, Ivica Dačić i mnogi drugi stari & pridruženi satrapi. Možda starih zlikovaca poput Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja nema, ali njihova deca žive. Njihovo seme zla je posejano, a pred našim očima se nalazi stoglava aždaja, koja je sve gladnija i gladnija.
Poništavanje Dinka Gruhonjića, Ane Lalić, Tamare Skrozze i mnogih drugih života signaliziraju da je NUNS, zapravo, izgubio rat protiv horde zla. Ali, ipak, naše udruženje stoji poput Spartanaca, ne odstupa ni pedalj, ali iscrpljenost i umor nas savladavaju. I to nema veze sa godinama i iskustvom, već sa time da li se vredi boriti. Mnogi mladi naraštaji gledaju oko sebe svoje vršnjake kako se odmah nakon fakulteta razvrstavaju u propagandne centre SNSrbije, dok su stare kajle u koje su ljudi mogli da se zakunu takođe doživele faustovski pad i moralno potonuće.
Mnogi će pričati da nisu imali izbora, da im je važno da imaju neki posao, da moraju da plate kiriju, kredit, ali će zbog svih tih stvari pregaziti preko mrtvih. I to doslovno. Ali to nije novinarstvo, to je poltronstvo.
Zbog novinarstva su mučki streljali Slavka Ćuruviju. Zbog novinarstva su ubili Milana Pantić pred njegovom kućom. Zbog novinarstva su napravili da se Dada Vujasinović navodno ubila. Zbog novinarstva su Dejanu Anastasijeviću podmetnuli bombe pod kuću, a Milanu Jovanoviću je spalili.
Priče sa lokala poput one od Verice Marinčić su kao horor filmova. Lokalnih medija više nema ni za lek, rastopljeni su kapitalističkom loncu, dovedeni do suicidalnog akta. Sve su zauzeli, otvorili su petnaest svojih televizija, samo da bi ugušili dva i po medija, koja im smetaju. Imaju svoje dnevne hartijetine, nedeljnike, emisije, radio-programe, portale – sve su napravili samo da bi pokidali taj poslednji atom ove časne profesije.
Zato i NUNS postoji. Da brani tu poslednju trunku nade, da gura ove koji misle da više nema smisla ići ka svetlosti na kraju tunela, da vuče ove koji smatraju da su slabi pred zlom koje nailazi, jer borba mora da se nastavi. Oni ne mogu da pobede, što bi rekli neki, oni su samo glasniji. Možda ih je više, ali se brzo razbeže kada im udariš na glavnog. Bežali su i kada je Miloševićev brod tonuo, bežaće i kada se to bude desilo sa ovim naprednjačkim.
