EN
Razgovor sa Rodoljubom Šabićem, prvim poverenikom za informacije od javnog značaja, počeli smo temom koja se sama nameće, petogodišnjicom rušenja objekata u Savamali; tada je naš sagovornik imao aktivnu ulogu u nastojanjima da se otkriju krivci i nalogodavci ovog bezobzirnog čina.
– Odmah sam otvorenim pismom pozvao gradonačelnika koji se ogradio rekavši da to nije stvar Grada, što je bio nonsens. Obratio sam se i ministru unutrašnjih poslova i republičkoj tužiteljki koji su mi garantovali da će biti preduzete energične mere, ali te mere nisu preduzete. Svakim danom pojačavao se legitimni interes novinara, oni su podnosili zahteve, na početku ko je taj koji vodi istragu, kako se zove tužilac, šta piše u njegovoj profesionalnoj biografiji i šta je uopšte preduzeo. Čak su i te informacije uskraćene. Doneo sam rešenje da se pruže takve informacije, a paradoksalno je to što sam nakon njega, umesto normalne reakcije, dobio tužbu republičkog javnog tužioca sa zahtevom da rešenje bude poništeno. To je jedna od karikaturalnih tužbi kojima je Tužilaštvo srozavalo svoj inače poljuljani ugled. U tom postupku, u kojem su oni tvrdili da je biografija tužioca za koju su oni tvrdili da je poverljiva, sve vreme stajala na sajtu Državnog veća tužilaca, kojim, inače, predsedava tužiteljka. Usput smo saznali da MUP mesecima nije odgovarao na zahteve Tužilaštva, a tužilac nije ništa preduzimao da ih natera da rade svoj posao. A u takvim situacijama može da preduzme disciplinske mere, traži odgovornost. Postajalo je sve očiglednije da vlast stoji iza toga i da nije preduzela ništa da spreči nasrtaj na nežiju imovinu. Da, zapravo, zataškava celu stvar i javnosti uskraćuje najosnovnije činjenice. Pritisak postoji već pet godina, u međuvremenu smo kapilarno saznavali informacije, čak je i predsednik Republike pominjao „kompletne idiote“ iz vrha gradske vlasti koje nije teško identifikovati. Svejedno, dalje od toga nismo makli, pronađen je zec iz šešira, šef smene u policiji koji je priznao da je nesavesno radio, pa su ga kaznili. Ali, taman toliko da ne izgubi službu. A nedavno su novinari otkrili i aferu vezanu za legalizaciju zgrade koju je podigao taj policajac, i da je o tome sa policajcem pregovarao bivši ministar pravde – objašnjava Šabić.
DOSIJE: Na kakav odnos vlasti prema dostupnosti informacija od javnog značaja slučaj Savamala ukazuje?
RODOLJUB ŠABIĆ: To je nedopustivo loš odnos prema novinarstvu, posebno istraživačkom. Čak i da nemamo Zakon o slobodnom pristupu neka odgovorna vlast bi se potrudila da novinarima pruži prave informacije. Ovde imamo obrnutu situaciju, novinarima koji su se pozivali na Zakon – uskraćene su informacije. To je indirektno pokazalo paralizu kompletnog sistema. Imamo, kao, tužilačku istragu, u kojoj tužilac ne može da radi svoj posao, da preduzme mere protiv onih ljudi u policiji koji bi, zapravo, trebalo da postupaju po njegovom nalogu. Sve je privid, a ne realnost. Mi ni danas ne znamo o kom se krivičnom delu radi. Za čime to traga Tužilaštvo. Je li to samo oštećenje tuđe stvari, ili sticaj više krivičnih dela. Protivpravno lišavanje slobode, jer su ljudi zadržavani, je li to i krađa, upad u tuđi zatvoreni prostor, teška krađa? Možda razbojništvo, jer se koristila i sila? Kad nastupa zastarelost, što je sa procesnog stanovišta jako bitno.
Jedan čovek, zaposlen kao čuvar, preminuo je nakon rušenja u Savamali?
– Sa nama su komunicirali ljudi čija je imovina srušena, dokazujući da nije reč o nelegalnoj imovini. Imovina firme „Iskra“, za koju su ljudi iz vlasti govorili da je nelegalno stečena, kupljena je preko Suda. Sve i da nije, jer je bilo i onih koji nisu bili legalni – pokrenut je postupak legalizacije. A Zakon kaže da dok traje postupak legalizacije – nema rušenja. Ti ljudi su, dakle, komunicirali sa nama i jednog dana sam dobio mejl u kojem me vlasnik jednog objekta obaveštava da su mu ljudi iz firme koja se bavi obezbeđenjem rekli da je čuvar smešten u bolnicu.
Prvo, navodno, sa gastrointestinalnim problemima, potom sa srčanim. I navodno je u bolnici vezan. Čovek je završio mejl rečima da se boji za sudbinu tog čuvara. Sutradan sam dobio mejl od istog čoveka u kojem me obaveštava: „Čuvar je umro“.
Kasnije se samo pojavila informacija da je navodno vršena obdukcija i da nije umro nasilnom smrću. Nije mi poznato da li je neko imao uvid u dokument o obdukciji, samo je ministar Zlatibor Lončar rekao da je sve u redu.
Koliko dugo može da traje ćutanje, ne moramo da se vezujemo samo za slučaj Savamala, ali…
– Beskonačno! Može da traje beskonačno. Takav je slučaj sa smederevskom Železarom pre prodaje. Kada je propao međunarodni tender, naša vlada pravi jedan čudni aranžman sa grupom kontroverznih biznismena o menadžmentu. Dovodi grupu stranaca i njima poverava upravljanje Železarom. Otvorila se priča o tome ko pravi te ugovore i pod kakvim uslovima – kad Srbija nije u stanju da sakupi ekipu direktora koja će uspešno da vodi fabriku. Da čujemo ko su ti „čarobnjaci“ iz inostranstva, koji su uslovi, šta oni to jemče – utoliko što su bile ugovorene visoke plate i bonusi. I što je naglašavano kako je to „spasilačka ekipa“. Sve vreme ministar privrede je uskraćivao dokument novinarima, pa, na kraju, čak i meni, što je, samo po sebi, skandal. Jer je povereniku dostupan svaki dokument, bez obzira na stepen tajnosti.
Oštro sam reagovao, reagovao je i ombudsman, a ministarka za upravu i lokalnu samoupravu je čak i podnela prekršajnu prijavu protiv svog kolege. Nije bilo moguće videti razlog za uskraćivanje prava javnosti da zna sadržinu tog ugovora. Ni nakon podnošenja mog rešenja, intervencije ombudsmana i prekršajne prijave ministarke, ugovor nije obelodanjen.
Tek kasnije saznaćemo da je ta godina upravljanja Železarom valjda najlošija u istoriji Železare, da su gubici procenjeni na više od sto miliona evra. Da su moguće razne malverzacije. U međuvremenu je, očigledno, došlo do sukoba dotadašnjih poslovnih partnera i Vlada je doslovno oterala tu ekipu iz Železare. Da bismo kasnije saznali još jednu neprijatnu stvar: ta ekipa nas je tužila Londonskoj arbitraži zbog jednostranog raskida ugovora, kako je to bilo i ugovoreno s njima. I tamo je dobila, ja mislim 10 – 12 miliona dolara. Nisam siguran da li je i to bio deo unapred dogovorenog aranžmana. U svakom slučaju, i posle svega toga javnost nije dobila ugovor.
Postoji li u bilo kom zakonu mehanizam koji bi takvo ćutanje onemogućio?
– Glavni „mehanizam“ je demokratska vlast; ako postoji vlast koja je svesna svoje odgovornosti prema javnosti i koja javnosti nudi informacije o svom radu, polaže račune o finansijama – nema problema u primeni zakona koji obezbeđuju prava javnosti. Zakon predviđa da je rešenje poverenika izvršno i konačno. Šta nakon toga? Prva verzija zakona davala je ovlašćenja povereniku da kažnjava. To su bile blage mere, u iznosu od oko 200 hiljada dinara. To je za mnoge direktore jedna malo bolja večera. Drugi je problem bio to što se kazna izriže dužniku, a dužnik nije direktor, nego preduzeće. Bilo je preduzeća koja sam više puta kažnjavao, koja su plaćala višemilionske kazne. A potom se Prvi opštinski sud (na čijoj su teritoriji republički organi vlasti, brojna javna preduzeća) naprečac oglasio nenadležnim. I to zbog toga što je trebalo izvršiti kaznu koju je poverenik izrekao Višem sudu u Beogradu.
To je dovelo do incidenta, tražio sam stav Kasacionog suda, koji je doneo zaključak da poverenik sam treba da izvršava svoje odluke, što je naučna fantastika.
Jer bi poverenik onda trebalo da sam ide po firmama i pleni kompjutere, naučna fantastika. A na prostoru ostala tri apelaciona suda, u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, zadržana je stara praksa. Tako smo u istoj državi imali situaciju da se kazne poverenika u Beogradu ne izvršavaju, a na teritorijama ostala tri apelaciona suda izvršavaju.
Olako se ocenjuje, izriče i javnosti predočava da su neki podaci klasifikovani kao tajna?
– Da, krajnje olako. Između ostalog i zbog toga što imamo krajnje loš zakon o tajnosti podataka. Postoji radna grupa koja radi na njegovoj promeni, ali se tri godine nije sastala. Neko od vaših kolega je želeo da sazna ko su članovi radne grupe, pa se ispostavilo da je i to tajna (pozvali su se na zaštitu podataka o ličnosti). U svakom slučaju, da bi nešto bilo tajna, treba prvo da postoji procena, potom akt – koji bi trebalo da bude dostupan. Sa druge strane, čak i da je dokument klasifikovan, što je vrlo retko, dakle, sama činjenica da je nešto tajna, nije apsolutni razlog. I kada je nešto klasifikovano kao poverljivo, strogo poverljivo, ili državna tajna, onaj od koga se traže podaci treba da preispita situaciju i da objasni novinaru zašto je interes koji se krije tajnom još uvek pretežan u odnosu na pravo javnosti da zna.
Spomenik kao lakrdija
DOSIJE: I u slučaju je podizanja skupocenog spomenika Stefanu Nemanji mnogo toga je netransparentno i kontroverzno?
RODOLJUB ŠABIĆ: Raspolaganje javnim sredstvima je po potpuno transparentno, što je jedan od principa budžetskog sistema. Može se ograničiti iz razloga narodne odbrane, državne bezbednosti, kao i međunarodnih odnosa. E, sad, kako bi saopštavanje srpskoj javnosti iznosa potrošenog za spomenik Stefanu Nemanji ugrozilo odbranu, bezbednost, ili međunarodne odnose Srbije. To je lakrdija. Neki novinari su od carine dobili vrednost delova spomenika koji su stigli u Srbiji, reč je o više od deset miliona evra. Tu nema autorskog honorara, osiguranja, naknade za rad ruskih radnika koji su radili na postavljanju. To da li je neko arčio i trošio državna sredstva je jedna priča, a druga, potpuno nedopustiva, je kada to proglasi za državnu tajnu. Prvo je rečeno da je sve tajna po odluci Vlade Srbije. Onda su videli koliko je to neodrživo, pa je zamenik gradonačelnika rekao da se podaci ne objavljuju po želji ruskog autora. Koji je to prvo negirao, pa onda prihvatio. I nije slučajno da je odmah nakon toga napravljen još jedan aranžman sa istim vajarom, ne znamo pod kojim uslovima. I taj će vajar praviti park i opremiti ga svojim skulpturama. I, kažu, radiće spomenik kralju Aleksandru.
Šta bi neizostavno trebalo da se nađe u novom zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja koji je u pripremi?
– To je, valjda, jedini zakon u istoriji Srbije koji je ikada u međunarodnoj konkurenciji proglašen za najbolji, a i sada je u vrhu. Samo menjanje od strane ovakve države koja ima gomilu nakaradnih zakona je dosta kontroverzno. Ali, nije da ga ne treba menjati, recimo, pojavila su se nova fizička lica sa javnim ovlašćenjima, notari, izvršitelji… Postavlja se pitaje mogu li oni biti imuni na zahteve javnosti. Smatram da je potrebno striktno pojačati informacije o radu, sve mora biti dostupno na sajtu. Da novinar ne bude destimulisan, da traži informaciju, da čeka petnaestak dana, da piše žalbu povereniku… Svaki organ vlasti to moram odgovorno i ažurno da ponudi javnosti. U sferi izvršenja treba predvideti da je neizvršenje konačne odluke poverenika krivično delo. Ne mislim da se razmišlja o tome, mislim da radna grupa razmišlja da vrati staro, napušteno rešenje, sa kažnjavanjem od par stotina hiljada dinara. To je dalo izvesne rezultate, ali ne i očekivane i dovoljne.
