Rovariti kroz neprijateljsko okruženje

Novinarka Krika Milica Vojinović u Kriku radi skoro osam godina. Radila je na mnogim velikim njihovim pričama, kao što je priča o povezanosti žandarma Nenada Vučkovića Vučka sa kriminalcima bliskim Belivukovom klanu, gde je objavljen i audio-snimak razgovora žandarma i kriminalaca. Radila je i na poslednjoj Krikovoj priči o Skaj telefonima. Pre pet godina joj je obijen stan na vrlo čudan način, a policija do dan-danas nije razrešila ovaj slučaj iako je navela da sumnja da provala stana ima veze sa njenim poslom.

Ona je za Dosije o medijima ispričala sa kakvim izazovima se njene kolege i ona suočavaju radeći za Krik, ali i izražava optimizam kada je u pitanju opstanak Krika uprkos kontinuiranim pritiscima, jer smatra da će profesionalno novinarstvo uspeti da nadvlada sve prepreke.

DOSIJE: Da li možete da uporedite situaciju u Kriku kada ste počeli da radite pre osam godina i sada?

MILICA VOJINOVIĆ: Razlika se baš oseti, a ogleda se u tome što su pritisci dostigli neki viši nivo. Taktike pritisaka na Krik su unapređene– konkretno najaktuelnije su takozvane SLAPP tužbe koje ranije nisu bile način da se mediji ućutkuju. Čak i ono što je postojalo od početka Krika, a to su kampanje blaćenja, dostigle su neke brutalnije nivoe. Tako da postoje nove taktike pritisaka, uz one stare koje su sve vreme bile prisutne.

DOSIJE: Pošto Krik ima velike priče na kojima dugo radi i ne objavljuje ih često, da li tu možete da napravite neku komparaciju? Da li se ovi pritisci pojačaju u trenutku kada se objavi neka priča ili su oni uvek jednakog intenziteta?

VOJINOVIĆ: Apsolutno se pojačaju onog momenta kada objavimo priču, ali se po intenzitetu razlikuju čak i u tome koja je tema priče i ko su akteri priče. Najbrutalnije kampanje su uvek bile kada se objave priče koje se tiču ljudi iz vrha vlasti i najmoćnijih ljudi, kao što je predsednik države Aleksandar Vučić, ili ljudi iz njegovog najbližeg okruženja. Kada su priče koje se tiču manje rangiranih funkcionera pritisci su manji. Ali, konkretan primer najbrutalnije negativne kampanje do sada je bila kada smo objavljivali i podsećali na veze koje je grupa Veljka Belivuka imala sa vlašću i kada smo objavili Belivukov iskaz iz same istrage gde je on pominjao Aleksandra Vučića. Pre toga, na samom početku Krika, kada smo se bavili imovinom Aleksandra Vučića, isto je bila jedna od najbrutalnijih 

DOSIJE: Kada ovako razgovaramo stiče se utisak da pritisci koje trpite mogu da se razvrstaju u tri grupe. To su SLAPP tužbe, kao najnoviji model, kampanja blaćenja po režimskim tabloidima ali ima i ono što je najopasnije, a to je da ste vi iz redakcije doživljavali veoma neprijatne situacije, vama su obili stan, Bojani Pavlović je otet telefon kada je snimala Danila Vučića, pokušali su da vam ozvuče redakciju, Stevana Dojčinovića je pratila BIA. Da li je neki od tih događaja dobio sudski epilog?

VOJINOVIĆ: Za našeg glavnog i odgovornog urednika Stevana Dojčinovića je praktično dokazano da je bio praćen od BIA, jer je vlasnik i urednik Informera Dragan Vučićević izjavio na sudu da je fotografije, koje je objavio u svom tabloidu, dobio od BIA. Ali nijedan od ovih navedenih primera nije dobio svoj epilog u institucijama. Mi smo svaki taj događaj prijavili i to jeste ono što je najstrašnije, jer mi nikada nismo dobili zaštitu institucija, tj. policije i tužilaštva. U slučaju obijanja stanova, policija praktično nije ništa uradila. Kada je reč o slučaju otimanja telefona našoj koleginici, mi smo taj slučaj prijavili ali je tužilaštvo odbacilo krivičnu prijavu na vrlo neosnovan način, sa obrazloženjem koje nema dodira sa realnošću, čak su naveli u jednom delu da njoj ništa ne fali pa zbog toga i nije izvršeno krivično delo, kao i da tu nema kamera, a svako ko ode na to mesto vidi kamere okolo. Za slučaj objavljivanja fotografija Stevana Dojčinovića, za koje je Vučićević rekao da ih je dobio od BIA, zaštitnik građana Zoran Pašalić nije ništa uradio. Kada ovakve stvari ne dobijaju sudske epiloge, to najviše dovodi do osećaja da ste potpuno nezaštićeni i da strepite da ukoliko vam se sutra nešto dogodi niko neće reagovati. Sve ovo je samo poruka države, da mi iz Krika ne možemo da očekujemo nikakvu zaštitu.

DOSIJE: Kako je onda raditi u Kriku u ovakvim uslovima?

VOJINOVIĆ: Mi radimo u neprijateljskoj atmosferi koju proizvode ljudi koji su na vlasti. Oni su se od starta našeg rada postavili tako da nas nazivaju neprijateljima države, izdajnicima, stranim plaćenicima i ostalim epitetima. Drugi nivo je kada u celu ovu situaciju dodamo institucije koje uopšte ne reaguju i na neke najbizarnije načine se trude da vam ne pomognu i da vas ne zaštite. To je jedna krajnje nebezbedna atmosfera. Pri tome, ovo sada što nam rade sa SLAPP tužbama dovodi do toga da se osećamo potpuno opkoljeno nekom vrstom nepravde. Mi na početku našeg rada nismo verovali da ćemo doći u situaciju da se borimo sa 16 tužbi i da nas svi dokazi koje imamo neće spasiti od osuđujućih presuda, koje smatramo apsolutno nefer kao što ih smatra i novinarska i pravnička struka.  

DOSIJE: Pošto očigledno nema zaštite od institucija kako se štitite u Kriku?

VOJINOVIĆ: Mi se štitimo na sve načine na koje možemo. Pre svega profesionalnim radom. To je od starta uvek bio preduslov našeg rada, a ujedno i najbolje odbrambeno sredstvo. Mi prosto moramo da radimo najprofesionalnije moguće, jer nam je teret dokazivanja svega onoga što objavljujemo vrlo visok. Naravno, imamo podršku raznih organizacija, što domaćih, što međunarodnih novinarskih organizacija. Pored toga strogo se pridržavamo bezbednosnih procedura, koje nažalost, idu uz posao kojim se bavimo. Mi se trudimo da se maksimalno obezbedimo u jednom nebezbednom društvu, kao što je, nažalost, naše.

DOSIJE: Hoće li Krik opstati?

VOJINOVIĆ: Mi ćemo dati sve od sebe da opstane. Svi u Kriku rade ovaj posao jer su ga izabrali i smatramo ga veoma važnim. To je posao od javnog interesa. Krik će opstati zato što u ovoj zemlji ima još uvek ljudi koji poštuju naš rad i često dobijamo komentare kako da nas nema i da ne otkrivamo sve što smo otkrili do danas oni ne bi znali šta se dešava. Zbog naše motivacije i važnosti našeg posla, pre svega zbog profesionalnog rada Krik mora opstati. Profesionalno novinarstvo ipak nekako opstaje. Imali smo i situacije u prošlosti kada je naša zemlja bila još nebezbednija za novinarstvo pa je ono opstalo. Mislim da je u ovakvim vremenima, profesionalno, a pre svega istraživačko novinarstvo, na neki paradoksalan način još jače i još rasprostranjenije. Mi imamo još nekoliko veoma dobrih i profesionalnih istraživačkih centara u našoj zemlji. Sve u svemu, u kakvoj god atmosferi u budućnosti radili mi ćemo nastaviti kao i do sada- da istražujemo, otkrivamo i pišemo istinu kakva god ona bila.