РРА КАО МАЛА СРБИЈА

Зато многе ствари напросто промакну, или остану недовољно осветљене, затрпане новим аферама, скандалима и неподопштинама – на шта, уосталом, њихови креатори и рачунају. По принципу: неколико дана медијске буре и блама, потом неколико одлучних демантија и претњи тужбом због повреде части, нарушавања пословног угледа и нанесеног душевног бола, а онда тихи заборав и уживање у „тековинама” – до следеће прилике.

У том бесконачном клупку афера, аферица, димних завеса и пробних балона мало је недостајало да на крају буду некако затурене и скандалозне одлуке Савета републичке радиодифузне агенције о додели националних фреквенција. Уосталом, о томе је већ било доста говора, плен подељен, изређала су се саопштења, конференције за штампу, тужбе и контратужбе, и већ је било време да ова тема полако нестане из фокуса јавности. Најзад, зар се ико паметан још може бавити тамо неким фреквенцијама док нам „узимају Косово”, траје светско првенство, отпочиње нови инвестициони циклус и ближи Лига шампиона?

И вероватно би тако и било да група грађана под именом „адвокатски тим БК телевизије” није однекуд ишчепркала податак да је последњег дана конкурса ТВ Пинк свом директном ривалу ТВ Кошави позајмила новац да би ова уопште могла конкурисати за националну фреквенцију. За сваког би то морао бити „пиштољ који се пуши” и кап која прелива једну већ ионако препуну чашу мутљага везаног за овај, готово од почетка несрећно вођени конкурс. Или макар озбиљан повод за преиспитивање процедуре и донесених одлука. За сваког сем за Савет РРА, који је након краће збуњености и почетног колебања саопштио како „закон није прекршен” и како је, што се њих тиче, све у реду.

И ако се од директних актера (Кошаве и Жељка Митровића) и могло очекивати да ће читаву ствар покушати да забашуре причом о „колегијалној позајмици” и намештаљкама од стране конкуренције из РТЛ-а, тешко је разумети, а поготово оправдати што им се у том послу придружују и својим изјавама асистирају и чланови Савета РРА. Па чак и да је у вези са том позајмицом заиста све чисто, зар не би било логично и природно да у Савету буду, пре свега, љути на Кошаву која им је у својој пријави прећутала тај свакако не баш безначајан податак, па и на Жељка Митровића, чија су их колегијалност и меко срце увалили у проблеме?

Када се мало пажљивије погледају досадашње одлуке инкриминисаног Савета може се уочити како читава та ствар са фреквенцијама уопште није урађена без везе и неког система. Водило се ту рачуна о много чему, а нарочито о односу снага, политичком утицају и економским интересима. Задовољ(е)ни су и власт и опозиција. И Американци и тајкуни. И Тијанић и Митровић. Нису заборављени ни радикали, а богме ни мајка Бакија Анђелковића.

За сваког се ту нашло понешто и зато српски политички кнезови (не рачунајући мало ритуалног гунђања СРС-а и ДС, више ради реда и опозиционог имиџа) и нису били превише склони кавзи и таласању. Једино су у читавој тој комбинаторици негде загубили осећај за правду и принципијелност.

Има у том савету и особа са несумњивим стручним и моралним интегритетом, као и оних до гуше уплетених у конфликт интереса. Нађе се чак и неки медијски зналац, има свештених лица, особа под истрагом, пензионера и пришипетљи. Речју, Савет РРА је права Србија у малом, ни много бољи, али ни гори и (не)поштенији од преосталих Србаља. Проблем, дакле, није толико у погрешним људима на правом месту, нити би био мањи да су се у Савету уместо ових чланова нашли неки други, на пример они који су – очигледно видећи себе на том месту – писали закон који члановима Савета РРА даје царска, односно „папска” овлашћења.

Проблем је, дакле, у самом концепту, у готово неограниченом дискреционом праву одлучивања Савета, у намерно нејасним и неодређеним критеријумима и у генерално сумњивом маниру да се неке непријатне одлуке које треба да буду донесене „делегирају”, тј. са изабраних носилаца политичке власти пребацују у руке „стручних” експертских тела и „независних” агенција.

Можда то и јесте модеран тренд, али у данашњој Србији исувише личи на препознатљиво бежање од одговорности и пилатовско прање руку. Знам да звучи „етатистички”, али уместо квазинезависних „регулаторних тела”, Србији је данас потребна функционална држава и одговорни државни службеници, а не псеудоплатонистичка карикатура у виду владавине „експерата” и „независних агенција”.

Савети нека саветују, али одлучивање треба препустити министрима и влади. Тако ће се бар знати ко је за шта одговоран и ко сноси консеквенце.