EN
Dobila je Srbija novu vladu i istovremeno još jednu potvrdu ko stvarno vlada državom. Ako je neko pomislio da će se na televiziji javnog servisa to veče pojaviti novi predsednik vlade ili možda jedan od nekoliko zamenika, taj ne poznaje Srbiju. Vođa mora da objasni sve, jer se sve dešava po njegovoj volji.
U petak, drugog maja, kao i svakoga dana, na Prvom programu televizije RTS Dnevnik 2.
Emisija koja je planirana da traje pola sata posvetila je predsedniku Aleksandru Vučiću 27 minuta.
Jeste kasnije produžena još 24 minuta, ali zašto?
Profesionalci znaju da ako je neko gost najznačajnije informativne emisije na radiju ili televiziji, može da dobije tri do pet minuta, jer je to takva struktura, žanrovska koncepcija, potreba da se o svim važnim događajima iz zemlje i sveta obavesti publika, pa se to radi kratkim novinarskim formama.
Novinarski profesionalci znaju i kako se najvažniji funkcioner u državi poziva u program.
To se radi jednom do dva puta godišnje, u dogovoru sa njegovim saradnicima uz neizvesan ishod da li će političar pristati.
Tako je u drugim zemljama, bar onim demokratskim u kojima se ne ignorišu pravila profesije.
A i tada se u programu odredi poseban prostor u kome se obavi intervju, bez narušavanja redovnih informativnih emisija.
Tog dana je izabrana nova vlada.
Šta god ko mislio o Milošu Vučeviću, on je izabran za predsednika i potpuno je nepristojno od bilo kog medija, pogotovo od javnog medijskog servisa, da umesto njega pozove nekog drugog ko će prepričavati mandatarov ekspoze, objašnjavati politiku zemlje u bilo kojoj oblasti i odgovarati na postavljena i nepostavljena pitanja opozicije, koja, naravno, nijednim predstavnikom, nije prisutna.
Morao je Vučić baš u emisiji koju gleda oko dva i po miliona gledalaca, još jednom da objasni značaj koji ima EXPO, da to nije projekat samo za Beograd nego za celu Srbiju, da će tako biti izgrađeni putevi Kuzmin – Sremska Rača, put do Zrenjanina, do Požege, da nove zgrade koje niču po Srbiji nisu samo za bogate nego za sve ljude, da smo „u Beogradu na vodi napravili najlepši deo grada“.
Imaćemo najlepši nacionalni stadion u Evropi i pristanište na Savi gde će dolaziti kruzeri, konjičke staze, akvalend, hotel sa 400 soba, pa još jedan hotel.
Sve što je rekao do sada bezbroj puta, sa podsećanjem ili bez podsećanja da je najveći broj velikih investicija inicirao on lično, ponovio je Vučić uz obilato vremensko servisiranje od strane javnog servisa, našeg prava da znamo sve što predsednik želi da znamo.
Nije intervju mogao da prođe bez pominjanja posete kineskog predsednika Sija Đinpinga, „jednog od najmoćnijih ljudi sveta“, jer je Kina kao i EXPO, faktor bez koga Srbiji života nema, bar kako to interpretira Aleksandar Vučić.
I eto još jedne najave sjajne mogućnosti da se aktuelna politika, njen predvodnik i vladajuća ekipa ispromoviše pred gradske i lokalne izbore, da svima bude jasno ko drži našu sudbinu u svojim rukama. Voditeljka Milica Nedić spretno nabacuje loptu predsedniku pitanjem: „Zašto je Kina toliko važna?“
Novinarska pitanja koja bi bila na vrh jezika početnicima u novinarstvu: zašto vlada ima 31 ministra, zašto njih pet bez resora, da li je dovoljno da neko preleti iz suprotnog tabora na stranu vlasti pa da odmah postane ministar, a pogotovo kako to da su se u vladi našli Vulin i Popović, koji su na američkoj crnoj listi, a koji nikakvo dobro Srbiji do sada nisu doneli, nisu bila ni najdalja opcija intervjuerke.
Ali zato, mudro i neočekivano, voditeljka, povodom najavljene rezolucije Ujedinjenih nacija o Srebrenici, konstatuje i time usmerava dalji tok razgovora: „svedoci smo velikih pritisaka, a protiv prava, pravde i istine…“ Ne samo da time novinarka pokazuje nerazumevanje sva tri pomenuta pojma i naglašenu želju da doprinese dubljem usađivanju „naše istine“, već daje šlagvort predsedniku da citira one koji kritikuju njegov način vladanja: „oni vole jednoumlje jer šta će im oni koji drugačije misle“.
Tako je republički javni servis, po ko zna koji put, samo tri dana posle direktnog obraćanja Aleksandra Vučića, u kome je govorio uglavnom sve što je rekao i u pomenutom Dnevniku, 2. maja, dao predsedniku, ne šansu, nego u ponašanju RTS-a redovnu priliku da bude najprisutniji, najglasniji, da se bezbroj puta ponovljene fraze o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ukorene kao jedina istina koja se ne može dovesti u pitanje, jer onih koji bi to učinili nema na programu RTS.
To se dogodilo samo par dana posle dugo najavljivanog, odlaganog i na kraju bez epiloga obavljenog razgovora predstavnika opozicije sa rukovodstvom oba javna servisa, što je od strane RTS-a svesno naglašena drskost.
Činjenica da su i javni servis i Vučić izignorisali novoizabranog predsednika vlade, samo potvrđuje da ni novi premijer ni ministri i niko drugi u ovoj zemlji nemaju pravog uticaja na ono što se dešava. Vučić je postavio vladu, on će reći šta i kako dalje, on određuje spoljnu i unutrašnju politiku, inicira i odobrava investicije, kadruje, sklapa prijateljstva i neprijateljstva po svetu po sopstvenom nahođenju.
A da je farsa dovedena do kraja do mogućih tragičnih ishoda, potvrđuje činjenica da ni Vučić ni njegova medijska armada nemaju nikakav problem s tim što je takav način vladanja potpuno razotkriven, jasan svima i, uz toliku medijsku manipulaciju, nažalost, nepromenjiv.
Šta piše u zakonima, kakva je praksa i iskustvo savremenog demokratskog sveta, to većinu medija u ovoj zemlji i nosioce najviše vlasti ne obavezuje.
To je ono čime se borimo za ugled u međunarodnim razmerama.
Izvor: Danas
