EN Okupljanje na mestu gde su stekli nerazdvojne prijatelje i postali prvi medijski idoli ere na koju se danas gleda sa nostalgijom proteklo je u dobrom duhu. Uz lagana pića i staru muziku oživljavali su sećanja iz perioda kada su u njih bile uprte antene i oči većeg dela Balkana.
– Pitala sam se kako ću se držati kada se ponovo nađem pred kamerama, ali nije bilo nikakvog grča i nedoumice šta dalje da uradim. Kao da sam juče poslednji put izašla iz studija – rekla je Dunja Figenvald-Puletić, jedna od omiljenih voditeljki iz zlatnih dana RTSa.
– Drago mi je što vidim da RTS uspeva da povrati ugled koji smo izgradili. Ipak, to je veliki i uhodan sistem i nikada nisam sumnjala da će oživeti, samo mi je žao što je ponovo morao da se dokazuje pred vernim gledaocima – dodala je ona.
Ono što je ondašnjim gledaocima delovalo kao magija bila je zapravo tehnologija kojoj je i osoblje moralo brzo da se nauči, ne bez treme i brige da li će iluzija malog ekrana biti očuvana ili razbijena greškom još neiskusnih kamermana i tonaca.
– Imao sam 22 godine i tek sam odslužio vojsku kada sam primljen u RTS. Pomislili biste da je tada bilo teško ući u televiziju, ali neko je morao biti zaposlen iako niko od nas, koliko god obrazovan na fakultetu, nije znao šta ga očekuje sa spravama potpuno novim u ovim krajevima. Prvi put smo tada čuli za specifične poslove za koje smo zaduživani. Sve je rađeno uživo jer na početku nije bilo ni magnetofona, koji je kupljen tek 1961. godine zbog kongresa nesvrstanih u Beogradu – seća se Čeda Filipović, poznati snimatelj.
Kade se izveštio na snimanju zvuka, posle osam godina, Filipoviću su rekli da potrebe službe nalažu da pređe na kameru. „Nije to za tebe ništa novo“, kazali su mu. Sreća pa je kolektiv još bio mali i svako je već postao upućen u sve delove posla.
– Bilo nas je svega 36 u studijskoj tehnici. Sistem je još bio u povoju, ali tako smo se odlično upoznali i posao i kolege i sklopili čvrsta prijateljstva. Drago mi je što se opet nalazim u tom društvu – veselo je rekao Filipović.
V.V.
