EN
Ništa nas ne može pokolebati – to bi mogla da bude deviza udruženog naprednjačkog novinarstva, pogotovo kad je u pitanju ruska invazija na Ukrajinu. Ništa nije pokolebalo ovdašnje proizvođače medijske magle, ni masakr u Buči, ni Marijupolj razoren do temelja, ni masovne grobnice, ni tela civila razbacana pored puta, ni osakaćena deca, ni milioni izbeglih i raseljenih, ni silni dokazi o svakodnevnim zločinima ruske armije.
Novinari i dalje zdušno podržavaju zločinačku rusku armiju, navijaju za okupatore i pružaju podršku Putinovim suludim planovima, u okvirima svojih skromnih mogućnosti.
Evo samo dva tipična naslova iz “Informera”: “Ruski tenk direktno pogodio gomilu ukrajinskih pešadinaca! Razneo ih na komade!”; “U Hersonu podignuta RUSKA ZASTAVA!” Da je kojim slučajem april 1941. godine, dotični mediji bi verovatno slavodobitno izveštavali kako nemački tenkovi razvaljuju jugoslovensku pešadiju, te proslavljali podizanje nemačke zastave u Beogradu.
Umeće poricanja
Osuđeni ratni zločinci šetkaju se po studijima televizija sa nacionalnom frekvencijom, pa publikumu objašnjavaju rat u Ukrajini, kao ljudi sa bogatim vojničkim iskustvom, takoreći eksperti za rat, zločine, ubijanje civila i slične vesele zanimacije. Naravno, svi ruski zločini bivaju negirani, uprkos silesiji dokaza i mogućnosti da u realnom vremenu dobijemo obaveštenja o svakoj mučnoj i jezivoj pojedinosti. Ništa iznenađujuće, tolike godine su naprednjački mediji vežbali umeće poricanja na Srebrenici, Vukovaru, Tuzlanskoj kapiji, Markalama, opsadi Sarajeva, bijelim prijedorskim trakama, tako da im falsifikovanje i negiranje ruskih zločina u Ukrajini dođe kao rutinski posao.
Sveopšta medijska podrška ruskim zverstvima u Ukrajini samo je logičan nastavak naklonosti prema matuški Rusiji pod Putinovom čizmom, kojom nas glasila gadljiva na evropske vrednosti već godinama bombarduju. Načitali smo se, naslušali i nagledali panegirika Rusiji, genijalnom vođi Vladimiru Vladimiroviču Putinu, ruskoj vojsci, ruskom oružju, ruskom otporu zlom Zapadu i njegovim lažnim vrednostima. Naši mediji su već predugo prosto preplavljeni ovakvim sadržajima koji se savršeno rimuju sa narativima ruske propagandne mašinerije.
Progoni i ubistva novinara
Odadžijski pristup ruskim temama na prvi pogled deluje pomalo paradoksalno. Naime, nekom neumoljivom skeptiku moglo bi delovati blago čudno što srpski novinari prosipaju neumerene hvalospeve državi koja teroriše, proganja i ubija novinare. Tokom Putinove vladavine ubijeno je više od 140 novinara, opozicionara i aktivista za ljudska prava. Samo iz jedne redakcije usmrćeno je petoro novinara: Ana Politkovska, Jurij Šćekočihin, Igor Domnikov, Natalija Estemirova i Anastasija Baburova. Svi su bili novinari “Novaye gazete”, čiji je glavni urednik Dmitrij Muratov prošle godine dobio Nobelovu nagradu za mir.
Ni ruskim novinarima koji prežive nije lako, izloženi su državnim napadima, diskreditaciji, progonu i cenzuri koja poslednjih meseci postaje sve radikalnija. Novinare koji pošteno rade svoj posao režim je proglašavao inostranim agentima, hapsio ih, osuđivao, a sada im je zabranjeno čak i da rat nazovu ratom, a kamoli da objave neku istinitu informaciju. Dozvoljeno je objavljivati samo zvaničnu verziju koju propisuju nadležna ruska ministarstva, objavljivanje istine je rizično, može vas koštati do 15 godina zatvora.
Ruski originali i srpske replike
Doduše, nisu svi medijski delatnici progonjeni, neki su maženi i paženi, negovani i zasipani novcem, pa mogu povremeno da se razbaškare po svojim vilama na jezeru Komo ili nekoj sličnoj lokaciji na dekadentnom, trulom Zapadu. Ljudi poput Vladimira Solovjova, Margarete Simonjan, Petra Akopova i stotina sličnih nemaju nikakvih problema s cenzurom, naprotiv.
Simonjan, inače glavna i odgovorna urednica Russia Today, ovih dana se javno založila za još radikalniju cenzuru, objašnjavajući kako velika država ne može postojati bez stroge kontrole informacija. Za razliku od informacija, zločinački porivi u ruskim državnim medijima ne podležu nikakvoj kontroli, pa tako u udarnim terminima možemo čuti javne pozive na genocid nad Ukrajincima ili čitati detaljne planove za brisanje Ukrajine s lica zemlje.
Kremaljski medijski mezimci zapravo nisu novinari, oni se bave drugim zanimanjem, režimskom propagandom i masovnim ispiranjem mozga. Zato ne čudi što domaća služinčad toliko slavi i obožava Rusiju. Njihove kolege nisu hrabri, briljantni novinari Dmitrij Muratov, Igor Jakovenko, Aleksandar Skobov ili Elena Kostjučenko, već kremaljski propagandisti, širitelji laži i mržnje, trovači društva. Ista im je misija, istim se sredstvima služe, spajaju ih ista bezočnost i totalno odsustvo skrupula. Samo su ruske kolege mnogo bolje plaćene za sramotnu službu svom caru i gospodaru.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“ koji Nezavisno udruženje novinara Srbije realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora iznetih u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.
