EN
Poslednji izveštaji Evropskog parlamenta i Fridom Hausa za 2020. pokazali su još jednom da Srbija lebdi u medijskom mraku. Višegodišnji napori vlasti da se uguši svaka kritička misao i da se ničim ne okrnji kult ličnosti Aleksandra Vučića konačno su urodili plodom. A onda je pandemija covid-19 za takav hibridno-autoritarni režim – koji je jednom nogom u (ne)otvorenim pregovorima za pristup Evropskoj uniji, a drugom u uterivanju straha u kosti svojih građana – došla kao kašika u med.
Ubedljivi rezultati represije
Bez imalo šale, a prema izveštaju Evropskog parlamenta, koji je uz Predlog rezolucije sačinio izvestilac EP za Srbiju Vladimir Bilčik, od Srbije se traže ubedljivi rezultati slobode izražavanja.
Parlament naglašava i da kampanja zastrašivanja i klevetanja politikih protivnika i predstavnika medija koje sprovode poslanici na zasedanju Narodne skupštine predstavljaju kršenje osnovnih demokratskih vrednosti, te je zgrožen nedavnim orkestriranim napadima nekoliko poslanika i provladinih medija na istraživačke novinare i članove civilnog društva. Stoga je izrazio i žaljenje u svom izveštaju zbog pogoršanja slobode medija i povećanja broja uvredljivih reči, zastrašivanja i govora mržnje.
S druge strane, kao što je gore pomenuto, Fridom Haus, konstatovao je da je: broj nezavisnih medija ostao uglavnom stabilan, mada imaju ograničenu mogućnost da stignu do građana Srbije. Fridom Haus se poziva na podatke Nezavisnog udruženja novinara Srbije koje je za prošlu godinu prijavilo veliko povećanje broja registrovanih napada na novinare.
Takođe, pominju i najekstremniji primer hapšenja novinarke Ane Lalić zbog toga što je pisala o neadekvatnoj opremljenosti i katastrofalnim uslovima u Kliničkom centru Vojvodine za vreme vanrednog stanja. Istovremeno, potez Uprave za sprečavanje pranja novca pri Ministarstvu finansija, koja je tražila informacije o bankovnim računima 20 novinara i aktivista, kao i 37 organizacija (među kojima su mnoge medijske), predstavljajući to kao deo istrage o finansiranju terorizma i pranju novca, ocenili su kao namerni pokušaj ućutkivanja i zastrašivanja onih koji kritikuju vlast.
Međutim, ni izveštaj Evropskog parlamenta, kao ni Fridom Hausa nisu jedini koji su konstatovali da Srbija tone sve dublje. Tu su i Reporteri bez granica koji kažu da je Srbija na „ponosnom“ 93. mestu sveta po slobodi medija; zatim, izveštaj Amnesti internešenela takođe veli da je tokom lokdauna u Srbiji usledila frapantna represija nad novinarima; naravno, i u najnovijem izveštaju Saveta Evrope piše da je naneta ogromna šteta slobodnom i nezavisnom novinarstvu. Drugim rečima, slobodnomedijske „čestitke“ stižu iz svih delova sveta.
Štangle, požari i hapšenja
A sada ozbiljno – na primeru podmuklog napada na novinara Daška Milinovića u Novom Sadu država je pokazala kako može fantastično da funkcioniše kada nije umešana u zločin. Dok smo stigli do večernje Slagalice, počinioci tog zlodela su privedeni, a nalogodavac pronađen.
Popečitelj unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin je čak i snimak hapšenja obelodanio. Međutim, s druge strane ogledala, Milan Jovanović, novinar kome su zapalili dom, a za to je prvostepeno osuđen Dragoljub Simonović, istaknuti član Srpske napredne stranke i bivši gradonačelnik Grocke, vucarao se dve godine po sudu kako bi zadovoljio pravdu, koja je sada opet na staklenim nogama.
I na ovom se primeru ogoljeno vidi: kada Partija pušta svoje niz vodu, na dnu im postavi dušek, da ublaži pad.
Ana Lalić, novinarka koja je privedena tokom vanrednog stanja, postala je najpoznatiji primer u svim svetskim izveštajima kako državna mašinerija reaguje u ekstremnim situacijama. Ali, nije ovo ništa novo. Srbija ima istoriju hroničnog nasilja nad novinarima.
Od (i dalje nerazjašnjenog) ubistva Dade Vujasinović, preko smrtonosnog prebijanja Milana Pantića i ubistva Slavka Ćuruvije sa 14 metaka u leđa, do postavljanja bombe pod prozor Dejana Anastasijevića − sve je ostalo zamršeno i očigledno je da delovima državnih struktura ne odgovara da se otkrije istina. Kako bi novinarska profesija prošla da je Srbija ponovo u ratnom stanju − od te pomisli podilazi jeza.
Paradoksi i prividi
U mnogobrojnim izveštajima locirani su problemi koji ovu zemlju konstantno muče. Činjenica je da se poslednjih nekoliko godina dešava erozija ljudskosti u srbijanskom društvu, međutim, novinari i novinarke se dodatno dehumanizuju i progone.
Domaća novinarska i medijska udruženja se svim snagama trude da upozore Evropu i ostatak sveta šta se u ovoj zemlji dešava, stoga je vlast napravila korak ka uspostavljanju dijaloga s medijskim svetom.
Međutim, potreba za tim dijalogom jeste jasan pokazatelj da ovde više ništa ne funkcioniše kako bi trebalo. Inače, upravo pomenuti izveštaji prikazuju mračne podatke za ostale zemlje koje takođe tonu u medijsku tamu. Stoga postoje naznake da smo svi prepušteni samima sebi.
Polako počinju da blede i sve one odluke, što cvile za medijskim pluralizmom, istinskom slobodom izveštavanja, poštenim projektnim sufinansiranjem i sveopštom popravkom opustoštene medijske scene, koje su usvojene u Medijskoj strategiji. Ako je se više iko i seća.
Umesto zaključka citiraćemo Radeta Đurića, pravnika NUNS-a i istraživača, koji je u tekstu „Medijska (ne)sloboda u izveštaju Saveta Evrope“ dobro primetio sledeće: „Imamo premijerku koja inicira osnivanje Radne grupe, a na istoj toj Grupi napada NUNS i Željka Bodrožića, jer nije reagovao na nešto što nema nikakve veze sa Grupom. Takođe je paradoks da imamo premijerku koja je sedam meseci ranije bila najžešća u osudama novinarke Ane Lalić na televiziji. Kako da ti onda stvarno pomisliš da oni žele promenu? Ovde se stvara privid da se nešto radi.“
Tekst je prvobitno objavljen u 72. broju mesečnog biltena „Progovori o pregovorima“ Beogradske otvorene škole. Celokupan mesečni bilten o procesu pregovora o pristupanju Srbije EU možete pronaći OVDE.
