Pored saradnje
Udruženja sa renomiranom advokatskom kancelarijom Živković Samradžić koja
obuhvata pravno zastupanje članova NUNS-a u sudskim procesima i davanje
besplatnih pravnih saveta, projekat Besplatne pravne pomoći obuhvata i davanje
saveta medijskim profesionalcima koji imaju sumnje ili pitanja vezana za
poštovanje Kodeksa novinara Srbije.
Stav Nezavisnog
udruženja novinara Srbije je da je poštovanje Kodeksa novinara Srbije
nerazdvojivo od novinarske profesija i da umnogome smanjuje mogućnost da novinar bude
tužen zbog svog rada.
Savete vezane za
etičke standarde novinarstva pruža Tamara Skrozza, novinarka koja je za NUNS
razvila više različitih modula treninga Etika
u medijima i ko-autorka publikacije
Kodeks novinara Srbije – uputstva i smernice. Više informacija o Tamari
Skrozzi možete pročitati ovde.
Kako dobiti savet?
Ukoliko imate
dilemu vezanu za etičke standarde novinarstva, pitanje ili su vam potrebne
smernice vezane za primenu kodeksa pošaljite email na adresu [email protected] sa naznakom ‘ETIKA’ u subject polju.
U emailu
navedite sledeće podatke:
1. Ime i prezime
2. Medijska kuća u kojoj radite
3. Svoju dilemu u vezi za Kodeksom novinara Srbije
4. Ukoliko je vaše pitanje u vezi sa sadržajem koji
je već objavljen, prosledite link ukoliko je prilog dostupan na internetu
ili funkcijom copy/paste prekopirajte sadržaj u email.
Ukoliko ste urednik ili novinar kojem je hitno
potreban savet
kontaktirajte Udruženje telefonom na broj telefona 011 3343 255 i učinićemo sve da vam na efikasan način
izađemo u susret i obezbedimo savet stručnjaka.
Vikendi i praznici
Usluga saveta u
vezi sa primenom Kodeksa novinara Srbije neće biti dostupna tokom vikenda i
državne praznike.
Ukoliko ste
e-mail poslali u petak ili neposredno pred praznik, ne možemo da garantujemo da će odgovor stići
istog dana, ali će će sigurno stići u ponedeljak odnosno tokom sledećeg radnog
dana.
Realizaciju projekta besplatne pravne pomoći podržale su organzacije Civil Rights Defenders i Media Legal Defence Initiative.
NEKA OD DO SADA POSTAVLJENIH PITANJA
- Poštovani,
- Drage kolege,
- Nedavno sam bio svedok oružane
pljačke pošte u svom komšiluku i tom prilikom jasno sam video počinioca –
inače rođaka mojih kućnih prijatelja, dakle dečka koga lično poznajem.
Kada sam uredniku to ispričao i rekao da hoću da radim priču o toj pljački
„iz prve ruke“, on je krenuo da mi objašnjava kako ne smem da
imenujem tog dečka iako sam ga jasno video. Znam da je imenovanje
osumnjičenih lica zabranjeno i zakonom i u kodeksu, ali prećutkivanje
nečega čemu sam lično bio svedok, čini mi se malo preteranim. Ko je u
pravu, urednik ili ja? - Poštovane kolege u NUNS-u,
- Poštovani,
- Poznato mi je da novinari nemaju
obavezu da otkriju svoj izvor informacija, ali moja urednica zahteva da
joj kažem od koga sam i kako došao do informac ije. Da li da prekršim
kodeks i kažem joj, ili da nastavim da insistiram na svom pravu da svedoka
zaštitim? - Obraćam vam se povodom jednog
neobičnog problema koji je iskrsao u našoj redakciji. Radi snimanja kraćeg
dokumentarnog filma, za sagovornika smo izabrali jednog mladog čoveka iz
našeg mesta koji inače radi kao konobar. On je pristao da govori, ali
traži da mu isplatimo njegovu dnevnicu, plus manji honorar. Ekipa je sada
podeljena – jedni odbijaju da mu platimo, a drugi navijaju za to da mu se
izađe u susret, pošto je u pitanju stvarno mala suma. - Drage kolege,
- Nedavno sam od jedne političke
stranke dobila ponudu da im budem portparol. Nameravam da prihvatim
ponudu, ali bih istovremeno želela da ostanem da radim u svojoj matičnoj
redakciji. Poznato mi je da je to teoretski nespojivo, ali me zanima da li
bih ipak mogla da napravim takvu kombinaciju, ukoliko bih nastavila da
profesionalno obavljam i svoj novinarski, i svoj novi portparolski posao. - Moje kolege i ja već danima se
gložimo po pitanju lažnog predstavljanja na novinarskom zadatku.
Interesuje nas da li smemo da se, radeći novinarski posao, predstavljamo
kao „obični građani“.
znam da novinarima nije dozvoljeno da putuju
ili ručavaju o trošku raznih kompanija, ali moje kolege i ja stalno imamo
problem kako da to objasnimo vlasniku naših novina. Naime, on je istovremeno i
vlasnik kompanije koja bi trebalo da nam plati putovanje u Nemačku, u pogone
fabrike koja se bavi sličnom delatnošću. I mi i on znamo da je u pitanju
zapravo reklama, ali kako da ga odbijemo? Jer, kako god da okrenemo – bilo da
nam put plaća redakcija, bilo kompanija – pare opet dolaze iz njegovog džepa. A
čovek, naravno, neće ni da čuje o profesionalnoj etici.
Kodeks novinara Srbije po tom je pitanju vrlo
jasan i, poput mnogih drugih etičkih kodeksa, ističe da je javni interes iznad
svih ostalih, pa i vlasničkih, interesa: „Ekonomski i politički interesi
izdavača ne smeju da utiču na uređivačku politiku, na način koji bi imao za
posledicu netačno, neobjektivno, nepotpuno i neblagovremeno informisanje
javnosti“. Trebalo bi, dakle, da odbijete ova reklamna putovanja koja od
vašeg medija čine glasilo vlasničkih interesa.
Neko će, naravno, reći da su svi mediji na
neki način „pano“ za izlaganja interesa vlasnika. I biće u pravu. To,
međutim, ne znači da vi kao novinari morate da postanete vojnici u
„gazdinoj vojsci“. Ako se drugi način pokažu neuspešnim, objasnite mu
kako nije u njegovom interesu da tako otvoreno reklamira sam sebe, kako mu je
skupo da šalje novinare na put i kako mu je bolje da plati reklamini prostor
ili uradi nešto slično, što se pritom neće kositi s obavezom istinitog
izveštavanja.
moj suprug službenik je jedne lokalne firme
čiji su direktori odavno osumnjičeni za privredni kriminal. Da li mi je
dozvoljeno da u svom radu koristim insajderske informacije o tom slučaju koje
mi suprug svakodnevno priča?
Ne. Nikako i ni po koju cenu.
Pre svega, Kodeks novinara Srbije, kao i
mnogi drugi slični dokumenti, nalaže novinarima da ne izveštavaju o temama s
kojima imaju neku vezu: „Novinar ne izveštava o temama u kojima ima lični
interes, odnosno o temama u kojima dolazi do konflikta interesa“. Vaš
interes ovde je očigledan, pošto posao i plata Vašeg supruga najdirektnije
zavise od te priče.
Osim toga, naš Kodeks novinare upozorava na
opasnost od pristrasnosti: „Novinar ne sme slepo da
veruje izvoru informacija. Novinar mora da vodi računa o tome da izvori
informacija često slede svoje interese ili interese društvenih grupa kojima
pripadaju i prilagođavaju svoje iskaze tim interesima“. Ukoliko slušate
isključivo svog supruga i prenosite ono što Vam je on rekao, postoji mogućnost da
potpuno previdite neke njegove (svesne ili podsvesne) pokušaje da preko Vas
zapravo manipuliše javnim mnenjem. Ovo možda zvuči surovo i možda se pitate
zašto ne biste verovali sopstvenom suprugu, ali staro pravilo istraživačkog
novinarstva kaže: „Ako Vam mama kaže da vas voli, nađite još jedan
nezavisan izvor da Vam to potvrdi“.
U pravu ste obojica.
S jedne strane, zahtevi Vašeg urednika u
potpunom su skladu kako sa Kodeksom novinara Srbije, tako i sa Zakonom o javnom
informisanju, pa i sa svim drugim pravnim aktima koji štite ljudsko pravo na
pretpostavku nevinosti. S druge, međutim, u pravu ste i Vi, jer kao svedok
garantujete da počinilac koga biste imenovali nikako ne može da bude nevin.
Ipak, ukoliko je u pitanju objavljivanje
imena i prezimena osobe koja još nije pravosnažno osuđena, smatram da je
urednik ipak malo više u pravu. Iako ste bili svedok razbojništva, iako ste
prepoznali počinioca, kao novinar ste dužni da sačekate presudu, jer se uvek
može dogoditi da niste dobro videli, da ste pomešali likove, da počinilac ima
jednojajčanog blizanca (ovo zvuči malo holivudski, ali u životu se svašta
događa), ili da se desilo ko zna šta drugo, zahvaljujući čemu biste se ogrešili
o čoveka čije ste ime i prezime objavili. Uostalom, za širu javnost retko kada
je od interesa puno ime i prezime počinioca – ono bi možda bilo korisno ukoliko
bi on pokušao da se krije kod ljudi koji ga poznaju, ali verovatnoća za tako
nešto izuzetno je mala. Čitaocima, gledaocima i slušaocima važno je pre svega
da se pljačka dogodila i šta se događa sa počiniocem: da li je uhapšen i, ako
nije, kako izgleda, da bi evenutalno mogli da ga prepoznaju i prijave.
Iako se novinarstvom bavim već dvadeset
godina, nikada nisam koristila veze koje bi mi novinarstvo evenutalno
obezbedilo. Međutim, nedavno me je teška majčina bolest prinudila da to ipak
učinim. Majka mi je spasena u zadnji čas, samo zato što sam, zahvaljujući tome
što pratim zdravstvo, poznavala šefa gradske klinike. Ali, sada mi koleginica
iz redakcije kaže kako više ne bi trebalo da pratim zdravstvo, jer sam navodno
u konfliktu interesa. Pre neki dan to je čak iznela i na kolegijumu, zbog čega
se veoma loše osećam. Ne znam šta da radim. Tokom svoje karijere, nikada nisam
bila u situaciji da neko dovodi pod znak pitanja moju profesionalnost, naročito
ovako, unapred, pre nego što sam uradila bilo šta neprofesionalno.
Za razliku od nacionalnih kodeksa, koji se
obično bave najšire postavljenim pravilima profesije, kodeksi pojedinačnih
medija obično eksplicitno zabranjuju svojim novinarima da koriste bilo kakve
privilegije koje im profesija pruža. Naravno, i svi mi iz prakse znamo da je
potezanje „novinarskih veza“ u najmanju ruku problematično. U tom
smislu, Vi ste ipak uradili nešto neprofesionalno. Niste, naravno, jedini. Kada
je u pitanju život i smrt, novinari često zovu lekare koje poznaju i tako
spasavaju svoje bližnje. U tim se situacijama niko, pa ni novinari, ne bave
mnogo etikom.
No, koliko god Vaš čin bio ljudski i
razumljiv, Vaša koleginica je u pravu. Vi zaista više ne bi trebalo da
izveštavate o zdravstvu. Iako danas smatrate kako biste i dalje bili objektivni
kao do sada, postavlja se pitanje da li biste ikada mogli da napišete nešto
loše o lekaru koji je Vašoj majci spasio život. Da li biste mogli da objektivno
izveštavate o njenom anesteziologu ili klinici u kojoj je operisana? Kakvi god
bili odgovori na ova pitanja, činjenica da ste „preko veze“ izlečili
majku, istovremeno je i činjenica koja pod znak pitanja stavlja Vašu buduću
profesionalnost kada je zdravstvo u pitanju. Prestankom izveštavanja o tim
temama olakšaćete i sebi, jer nećete ni doći u situaciju da razmišljate da li
ste u ovoj ili onoj prilici bili objektivni, ili su na Vaše stavove uticala
ranije iskustva s ovim ili onim doktorom ili medicinskom institucijom.
predsednik naše opštine u sve strukture
lokalne vlasti zaposlio je ponekog svog prijatelja – zemljaka iz „starog
kraja“. Nameravam da pišem o tome, ali sam u dilemi da li ću time, ukoliko
napišem odakle su ti „zemljaci“, možda uticati na diskriminaciju te
grupacije u našem gradu. Posebno me to zanima, imajući u vidu da su oni
istovremeno i manjinske nacionalnosti.
Kodeks novinara Srbije zabranjuje diskriminaciju na osnovu nacionalnosti, pola,
rase, verske ili bilo koje druge pripadnosti. Ukoliko dokažete i napišete da
predsednik opštine zapošljava „zemljake“, koje god oni nacionalnosti
bili, izvestićete o pojavi koja je od javnog interesa. To s diskriminacijom
nema nikakve veze. Morate ipak biti oprezni da u svojim ocenama ne pređete
granicu objektivnog izveštavanja i sud o predsedniku opštine ne proširite na
čitavu etničku zajednicu o kojoj je reč.
Nećete prekršiti Kodeks novinara Srbije
ukoliko joj otkrijete svoj izvor informacija. Naprotiv. Kodeks navodi: „Na zahtev urednika novinar može da mu saopšti identitet izvora koji želi da
ostane anoniman, a urednik je dužan da zaštiti anonimnost izvora“. Praksa,
naime, pokazuje da je ponekad čak neophodno da urednik bude detaljno obavešten
o izvoru, kako bi i sam procenio njegovu verodostojnost. Uostalom, u slučaju
eventualne tužbe ili nekih drugih problema u vezi sa izvorom, na sudu biste
odgovarali i Vi, ali i Vaš urednik kao odgovorno lice. Otkrivanje identiteta
izvora nadležnom uredniku može čak i da Vam pomogne i liši Vas eventualnih
sumnji u sopstvenu procenu izvora.
Što se tiče prava, tj. obaveze o skrivanju
identiteta izvora, ono se odnosi pre svega na sudske organe kojima niste dužni
da otkrivate izvor inoformacija, osim ukoliko su u pitanju teška krivična dela (a
ponekad ni tada).
Mnoge medijske kuće plaćaju svojim sagovornicima
– najčešće je u pitanju dnevnica ili minimalni honorar, a to se smatra naknadom
za njihovo vreme ili trud. U tom smislu, ukoliko Vam budžet dozvoljava, svom
sagovorniku možete da nadoknadite izgubljenu zaradu.
Drugačija je situacija sa eventualnim
zahtevom sagovornika da mu platite inforamacije koje će vam evenutalno dati.
Ako je u pitanju izvor koji zahteva plaćanje u tom kontekstu, imate svako pravo
da ga odbijete. Za razliku od našeg Kodeksa, neki kodeksi čak eksplicitno
zabranjuju plaćanje izvorima. Slovenački, recimo, navodi da „novinar mora
da izbegava plaćanje za informaciju i da se kloni izvora koji očekuju novac ili
povlastice u zamenu za informaciju“. Kodeks prakse Žalbene komisije
britanske štampe s druge strane, dozvoljava mogućnost plaćanja izvoru, ali
istovremeno napominje da urednici pritom moraju da imaju čvrste dokaze kako
rade „u korist javnog interesa“.
može li me urednik suspendovati na nedelju
dana zbog kršenja etičkog kodeksa? On tvrdi da može i najavljuje da će to
uskoro i učiniti, pošto sam navodno „između redova“ reklamirao firmu
svog zeta. Po mom mišljenju, to nije tačno, ali čini se da se ja ovde i ne
pitam. Ipak, ne znam da li je to što on radi ispravno i da li nekome mogu da se
obratim za pomoć.
Ukoliko ste zaista reklamirali firmu svog
zeta, prekršili ste Kodeks koji zabranjuje reklamiranje, kao i izveštavanje o
temama u kojima novinar ima neki svoj interes. No, naš kodeks istovremeno ne
podrazumeva i suspenziju novinara zbog kršenja njegovih odredbi. Suspenzija ili
neka druga kazna za novinare koji ne poštuju Kodeks zavisi pre svega od
internih kodeksa redakcije, uređivačke (ili vlasničke) politike, međusobnih
dogovora unutar redakcije i sl – u svakom slučaju, to je nešto što nema nikakve
veze s Kodeksom novinara Srbije, pa ni sa profesionalnom etikom kao takvom.
Ima, naravno, kodeksa čije kršenje
podrazumeva i suspenziju: u pitanju su kodeksi pojedinačnih medija, ali i npr.
Kodeks prakse Žalbene komisije britanske štampe, koji u redovnim vremenskim
intervalima potpisuju svi novinari i čije kršenje automatski povlači različite
kazne.
Ukoliko smatrate da su Vam ovom suspenzijom
prekršena radna prava, za pomoć se možete obratiti našoj službi pravne pomoći,
ali i NUNS-ovom Sudu časti.
Ovo je situacija koju je NUNS već zabeležio u
svojoj praksi i radu s novinarima „na terenu“. Naravno, preporuka je
u tom slučaju bila, baš kao što je i u Vašem, da je nemoguće da istovremeno
budete i portparolka stranke i novinarka. Novinarski posao nespojiv je ne samo
s političkim angažmanom, već i sa bilo kakvom političkom opredeljenošću.
Čak i ukoliko uspete (a teško da biste
uspeli) da budete „hladne glave“ za vreme svog novinarskog dela
radnog dana, medijska publika identifikovala bi vas kao portparolku ove ili one
partije, što bi automatski uticalo na percepciju Vašeg medija i Vašeg daljeg
rada.
Ukoliko se novinar predstavlja kao
„običan građanin“, a pritom obavlja svoj novinarski zadatak, to se
smatra lažnim predstavljanjem ili prikrivanjem identiteta. Kodeks novinara
Srbije kaže: „Novinar je dužan da se predstavi izvoru inforamcija i da
navede medij za koji u tom trenutku radi“. Slična odredba postoji u svim
etičkim kodeksima novinarstva, s tim što oni obimniji prenose i iskustva iz
prakse, te napominju kako je lažno predstavljanje dozvoljeno, ali samo kao
krajnji metod, ukoliko ništa drugo nije bilo uspešno.
Osoba koja je novinar/ka nije običan
građanin, bez obzira što u svom privatnom životu funkcioniše kao i svi drugi.
Novinar ima moć kojom ne raspolažu „obični ljudi“ i zbog toga je
neophodno da se predstavi. Međutim, ukoliko će, predstavljajući se kao
„obični građanin“ zaista doći do informacija koji su od izuzetnog
javnog interesa i koje ni na koji drugi način ne bi mogao da dobije, dozvoljeno
mu je čak i to.
