Saveti za štampu na Zapadnom Balkanu: Nije sjajno, ali još smo tu

Ako se to ima u vidu, pravi je uspeh što danas uopšte možemo da se bavimo radom samoregulatornih tela. Tokom svog osnivanja i(li) svog rada, svako od njih suočavalo se s problemima koji su s jedne strane bili usko stručni i ticali se profesionalne etike, a s druge povezani s okruženjem u kojem deluju.

Kada je u pitanju Savet za štampu Srbije, u kojem od početka radi autorka ove priče – problemi su bili i finansijski, i stručno-etički, ponekad čak politički; takvi i toliki da je ponekad izgledalo da iduće sednice više nikada neće biti i da je vreme da se razilazimo. Međutim, Savet je sve to nekako preživeo: i međusobne sukobe članova, i pritiske, i besparicu, ponekad i nedostatak volje da se nastavi dalje.

Deset godina posle prve sednice Komisije za žalbe, može se slobodno reći da je to bilo pre svega zahvaljujući strpljenju i entuzijazmu članova i osnivača – a to su četiri reprezentativna novinarska i medijska udruženja, koja su povodom Saveta prvi i do sada jedini put prevazišla svoje međusobne sukobe i rame uz rame nastavila da rade na zajedničkom cilju.

O strpljenju i entuzijazmu govori i primer Vijeća za štampu Bosne i Hercegovine, o čemu svedoči Ljiljana Zurovac, koja je 15 godina bila na čelu ovog tela, a danas je konsultantkinja za uspostavljanje i razvoj samoregulacije medija u zemljama Azije.

Vijeće je osnovano 2000. godine, na inicijativu stranih organizacija i uz podršku Udruženja novinara iz BiH, s tim što novinski izdavači nisu bili uključeni u taj procec. Prve četiri godine predsedavajući veća bio je član britanske Komisije za žalbe, pošto niko u BiH ni u okolnim zemljama nije imao iskustva sa samoregulacijom medija – ideja je bila da se evropska iskustva prenesu na državu tek izašlu iz rata, a poduhvat su finansirale donatorske organizacije. Eksperiment, kako kaže Zurovac, nije bio uspešan: bio je to zatvoreni sistem, malo poznat u javnosti i među medijima. To i takvo Vijeće je raspušteno, a onda su novo napravila udruženja novinara: putovalo se, razgovalo sa izdavačima koji su se na kraju ujedinili, držana su predavanja, javni nastupi, a vremenom – zahvaljujući pre svega naporima Ljiljane Zurovac – samoregulacija medija postala je deo nastave na fakultetima novinarstva, a Vijeće velika pomoć kolegama u regionu, koje su u to doba tek razvijali svoja samoregulatorna tela.

Uprkos ovakvim i sličnim naporima, svi saveti su se – u ovoj ili onoj formi – suočavali s nerazumevanjem kolega, o čemu se retko ili skoro nikada nije govorilo na međunarodnim konferencijama posvećenim samoregulaciji. Nenaviknuti na ovaj sistem, mediji i novinari – ponekad i do dana današnjeg – nisu prihvatili mogućnost da o etičnosti njihovog rada bilo ko „sudi“. Nekima je smetao sastav saveta, nekima sama ideja, a nekima već nešto treće – ponekad su bili nezadovoljni odlukama koje smo donosili, pa su počeli da nas percipiraju kao „neprijatelje“.

U tom je smislu posebno zanimljiv primer Crne Gore. Kako svedoči izvršni sekretar Ranko Vujović, na početku rada tamošnjeg samoregulatornog tela, doneta je odluka da će se primati žalbe na rad svih crnogorskih medija, bez obzira da li su članovi Savjeta. To je „posebno iritiralo“ dnevne listove Dan i Vijesti, koji nisu članovi, zbog čega je prvobitna odluka promenjena i razmatraju se samo žalbe na rad članova. Tako su van samoregulacije ostala dva najčitanija i najuticajnija lista u Crnoj Gori.

I u Srbiji ima onih koji ni formalno, ni suštinski ne priznaju Savet za štampu  – nažalost, u pitanju su tabloidi koji su među šampionima u kršenju Kodeksa novinara. Savet ipak prima žalbe koje se tiču tih listova, mada oni nemaju obavezu da prenesu ono što je odlučeno. Kada pominju Savet ili njegove članove, tabloidi koriste uvrede, ali oni nisu i jedini: čak i profesionalni mediji osetili su se povređenim zbog neki odluka, a u jednom slučaju započeta je kampanja protiv Saveta, pa čak i protiv pojedinih članova lično.

FINANSIJSKA DRAMA

Ni ostali saveti nisu izuzetak. Po rečima izvršne direktorke makedonskog saveta Marine Tuneve, na samom početku, problem je bio u tome što mediji nisu u potpunosti prihvatili princip samoregulacije i stoga su odbijali da učestvuju u procesu. Vremenom se to promenilo, ali je ostao problem finansijske održivosti, pošto mediji i dalje ne plaćaju članarinu, kao što je ne plaćaju ni u bilo kojoj drugoj zemlji Zapadnog Balkana. Neki mediji zaista nemaju dovoljno novca da plaćaju bilo šta, ali čini se da je glavni razlog za ovu situaciju generalni stav prema savetima kao nečemu što nije „naše“, što ne pripada nama.

Zbog toga, i ostali saveti u regionu opstaju zahvaljujući međunarodnim organizacijama – donatorima: u nizu mini interjvua s predstavnicima ovih tela na Zapadnom Balkanu, svi ističu problem finansiranja kao osnovni. „Najveća prepreka u radu nam je to što organizacija nije samoodrživa i što konstantno tražimo novac“, objašnjava Tuneva, a slično kažu i njene kolege s Kosova, Crne Gore, Albanije, BiH.

Neko neupućen rekao bi da zavisnost od donatora nije najgora stvar koja može da vam se desi. Naprotiv. Rekli bi da je to bolje nego da čekate da neko plati članarinu. Međutim, lično iskustvo govori da su stvari sasvim drugačije: tokom svog 11-ogodišnjeg postojanja, Savet za štampu u Srbiji je, čekajući na donatore, više puta bio u nekoj vrsti faktičkog bankrota, kada su zaposleni i po šest meseci jedva dobijali nekakvu platu, a članovi Komisije radili bez honorara. Dešavalo se da na javnim nastupima moramo da alarmiramo javnost, pa da se stvari pomere s mrtve tačke, da dobijemo nekakav „projekat“, a samim tim i novac. Isto tako, tokom čitavog postojanja, Savet je često morao da izlazi iz najužeg okvira svojih delatnosti kako bi preživeo: da organizuje predavanja, tribine, što samo po sebi nije loše, ali ne bi trebalo da bude način opstanka.

Najradikalniji primer ovog problema dolazi iz Crne Gore, gde savet zbog nedostatka novca uopšte nije radio 2018. i 2019. godine.

ONO ZBOG ČEGA SMO TU

Kada se pomenu medijski saveti na Zapadnom Balkanu, nažalost, najređe se govori o osnovnom: tipu žalbi koje dobijamo i reakciji koju odluke dobijaju u javnosti.

Primera radi, Ljiljana Zurovac priseća se da se o nekim odlukama u BiH satima raspravljalo – u slučajevima žalbi na istraživačke tekstove o korupciji, tekstovima o LGBT populaciji, problematičnim naslovima i podnaslovima, itd.

Albanski savet posebnu je pažnju privukao debatom o navodno seksističkoj fotografiji jedne poslanice, dok su u Severnoj Makedoniji najistaknutiji bili slučajevi u kojima su se pojavljivali visoko rangirani političari, slučajevi govora mržnje i slučajevi u kojima se mediji žale na druge medije. Međusobne žalbe medija su inače čest slučaj i u Savetu za štampu Srbije – gde se mediji žale zbog krađe sadržaja i kršenja autorskih prava, ali i na međusobne klevete i nesuglasice.

Najveću pažnju za sada je privukla situacija u kojoj je jedan dnevni list na naslovnoj strani objavio fotografiju mrtvog deteta, koju im je ustupila porodica. Pošto su mediji prethodno objavili da se dečak udavio u barici, ideja je bila da se fotografijom dokaže da je dete prebijeno (ležao je u modricama na mrtvačkom odru). Međutim, Savet je odlučio da je u pitanju kršenje prava na privatnost i dostojanstvo žrtve.

Ovaj slučaj i danas se analizira na fakultetima i seminarima. Kada smo ga predstavili kolegama iz zapadnoevropskih saveta, njihov stav bio je jedinstven – da žalbu nije trebalo prihvatiti, zato što su objavljivanje fotografije odobrili sami roditelji. Šta god i kakav god stav ko imao, činjenica je da je ovaj slučaj otvorio vrata ozbiljnim debatama koje su se ticale profesionalnih standarda.

U ovoj priči namerno se ne pominje nešto što se obavezno ističe u svim izveštajima o radu ovog ili onog saveta: broj žalbi. Ako radimo „grupni“ pregled aktivnosti, broj žalbi je neuporediva kategorija – zavisi od broja medija, ali i od pravila o mogućim podnosiocima žalbe: u nekim savetima, žalbu može da podnese svako, a u nekim drugim samo osoba/grupa/institucija koji su neposredno pogođeni. Samim tim, besmisleno ih je upoređivati. Najvažnije je da je broj žalbi u svim savetima ili konstantan, ili postepeno raste.

Besmisleno je takođe upoređivati, odnosno izjednačavati žalbe: jedna značajna, dugoročno uticajna i javnosti zanimljiva žalba, ima veću „težinu“ od desetina rutinskih, običnih.

Osim toga, postoji ogroman disbalans između broja žalbi i realnog stanja stvari „na terenu“. Savet je u Srbiji još pre pet godina počeo da sprovodi šestomesečni montoring svih nacionalnih štampanih medija. Na mesečnom nivou, broj nesumnjivih kršenja Kodeksa kreće se oko 700, dok je istovremeno mesečno najviše desetak-dvadesetak žalbi Savetu za štampu.

Imajući sve to u vidu, prebrojavanje žalbi čini se potpuno besmislenim. Ono što ipak nije besmisleno, jeste činjenica da – uprkos brojnim problemima – ni jedan od saveta Zapadnog Balkana nije ugašen, da je svaki mobilisao energiju i posvećenost svojih članova  i da ostavlja vidne tragove u medijskoj kulturi države u kojoj radi.

S jedne strane, odluke saveta se na ovaj ili onaj način ipak slušaju, privlače pažnju javnosti, a s druge, očigledno je da zahvaljujući savetima stasavaju nove generacije novinara, koje razumeju i prihvataju samoregulaciju kao sastavni deo svoje profesije. U Srbiji, sve je više studenata koji pišu seminarske i diplomske radove o medijskoj etici, a tom predmetu se na fakultetima poslednjih godina prilazi veoma ozbiljno.

Istovremeno, međutim, pred savetima su i brojni izazovi, pre svega oni koji se odnose na finansiranje. Bez finansijske samostalnosti i osećaja medija da saveti postoje zbog njih i za njih, teško da ih čeka ne svetla, već bilo kakva budućnost. Uostalom, donatorima je i sada teško objasniti zašto je Zapadni Balkan toliko „drugačiji“ i zašto je potrebno da plaćaju za nešto što u drugim krajevima sveta uglavnom plaćaju sami mediji. Pored toga, neophodno je da kolege odluke saveta prihvate kao dobronamerne i ne samo da ih formalno objave, već i suštinski prihvate.

Za sada, čini se da će obe te „bitke“ biti teške. Ali, i na to smo već navikli.

*Ovaj tekst realizovan je u okviru projekta “Digitalni mediji u novoj eri: Put ka samoregulaciji, etici i nezavisnosti”, koji je sproveo Albanski Helsinški komitet, a finansijski pomogla holandska vlada. Tekst je vlasništvo autora i ne odražava stavove Albanskog Helsinškog komiteta i Vlade Holandije.