„Vremena nisu ista devedesetih i danas, bilo je teško onda kad je nastajao NUNS, ali čini mi se da niko nikada nigde nije sistematski uništio institucije i novinarstvo kao danas autoritarni režim Aleksandra Vučića, on lično i njegovi savetnici“, kaže za Dosije nekadašnja predsednica NUNS-a
Kao glavna urednica nepokorene (Naše) Borbe, Gordana Logar je 1995. izabrana za predsednicu Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Adut pride bio je taj što je ne samo učestovala aktivno u formiranju novog udruženja, nego je i svojim potpisom dve godine ranije postala zvanično jedna od osnivačica.
Kako je bilo raditi u to doba „Sedme sile na kolenima“, Gordana Logar je napisala decembra 1996. u istoimenom tekstu u Republici (broj 153-4): „O slobodi štampe, parlamentarizmu, o ljudskim pravima – što je sve zajedno zajednički okvir u kojem se jasno vidi slika jednog društva i uslova pod kojima žive srećni ili nesrećni ljudi, napisano je nebrojeno stranica u istoriji demokratije i moglo bi se pisati do beskraja. U ovdašnjim prilikama, dok protesti na ulici još traju, u masovnim medijima je ugušena i najskromnija informacija. Tako se stvara novo poglavlje o iracionalnom razdoblju na kraju dvadesetog veka. Po tome, Srbija bi zauvek mogla da ostane u udžbenicima za sve one koji bi želeli da svoj život posvete poštenom novinarstvu.“
DOSIJE: Šta se za ove tri decenije promenilo?
GORDANA LOGAR: Mnogo i – ništa, sedma sila je ponovo na kolenima, ali sa manje izgleda da brzo ustane. Tehnologija diktira nove oblike novinarstva, ali ako je pitanje o kvalitetu novinarstva, a verujem da jeste, teško mi je i da mislim o tome koliko je danas ono zarobljeno. Tačno je da Slobodana Mloševića, znate, mi nezavisni noviniri nismo mnogo interesovali, on je hteo da ubija Albance, da ratuje, da iznosi novac na Kipar, hteo je uz sebe najveće medije i tada jedino udruženje, i imao ih je, pa zato i nije primetio koliko nas ima. Nije nas, tako da kažem, zarezivao, nije nas ni komentarisao mnogo, pustio je Šešelja na nas. A nas je bilo svuda, ne samo u Novom Sadu i Beogradu, već širom Srbije, u mnogim medijima, postojala je i mreža radio stanica, bila su tu i strana dopisništva. I moram da kažem, tada su neke institucije radile…
DOSIJE: Na koje mislite konkretno?
LOGAR: Policija, recimo. Tačno je da su nas prisluškivali svuda, ali recimo kad su bile provale u NUNS-u policija je uredno dolazila, pravila zapisnike obaveštavali su nas o istrazi… Govorim o tom vremenu kad sam bila u Našoj Borbi i NUNS-u. Radili su i ljudi u institucijama, na Univerzitetu, sećam se kako je Srbijanka Turajlić za sve zainteresovane studente na četiri jezika, uključujući ruski, pravila biografije i preporuke zahvaljujući kojima su se upisivali na prestižne studije. Danas su sve istitucije razorene, ljudi utišani. Jasno mi je i da danas ima previše medija, to je deo Vučićevog plana za uništavanje profesije, pa se oni malobrojni nezavisni sistematski guše. Verujte, bila sam svuda po svetu, izveštavala i iz rovova, iz UN, iz revolucija, ali niko nikada i nigde nije tako sistematski uništio institucije i novinarstvo kao danas autoritarni režim Aleksandra Vučića, on lično i njegovi savetnici.
DOSIJE: Moramo da se vratimo još malo u ono vreme nastajanja NUNS-a. Čega se najradije sećate?
LOGAR: Toga da nas je bilo svuda i da smo se zajedno suprotstavili, mi iz Borbe, mnogobrojne otpuštene kolege i koleginice iz Radio televizije Beograd, novinari iz Tanjuga koji su osnovali u to vreme FoNet i Betu, iz Politike ko je smeo, a smeli su oni sa zvučnim imenima… Kako rukovodstvo još jedinstvenog Udruženja novinara Srbije nije brinulo zbog pravog pogroma velikog broja svojih članova koji nisu pristajali da posao novinara zamene poslom propagandiste Miloševićevog režima, na Skupštini UNS-a na Tari jula 1992. godine došlo je do rascepa. Ne sećam se tačno svih detalja, a znam da je posle te skupštine spontano osnovan Odbor za slobodu medija, a potom i Predsedništvo vanredne skupštine UNS-a u stalnom zasedanju, sa idejom da se stvori nova profesionalna novinarska organizacija. Hari Štajner bio je prvi predsednik novoosnovanog Fonda solidarnosti, kako bi se organizovano pomoglo brojnim otpuštenim i suspendovanim novinarima, i govorio je u to vreme: „Ako se ne suprotstavimo, ako se predamo, ni mi, ni naša deca nećemo imati nikakvu budućnost“. Sećam se da smo se pre prve skupštine NUNS-a stalno sastajali u Domu omladine, a u registrovanu NUNS-a mnogo nam je pomogao jedan advokat koji je, nećete verovati, posle toga otišao u radikale. Ne zbog NUNS-a, nego zbog Šešeljeve politike koju je voleo. Na prvoj skupštini vrlo pametno za prvog predsednika izabran je Dragan Nikitović, ugledan sportski novinar kome ni režim nije mogao ništa i zahvaljujući kome su, naprimer, i naši članovi zadržali neke povlastice. Sećam se kako je Nikita pregovarao sa Miloradom Komrakovim iz UNS-a da i naši članovi zadrže te povlastice. I od velikog značaja i za NUNS i za Borbu bio je u tom godinama Studio B, koji nas je podržavao. I da ponovim, mnogo su bile značajne te veze koje su ugledni novinari imali, pa nam je veliku pomoć pružila Evropska federacija novinara i tadašnji predsednik IFJ Ejden Vajt. Moram da kažem da sam NUNS kao mlada organizacija nije mogao mnogo, mogli smo da izdajemo saopštenja i reagujemo, što smo i radili, ali da nije bilo te međunarodne pomoći teško bismo uspeli. Prosto, nismo, kao ni danas, mogli presudno da utičemo na donošenje političkih odluka, ali imali smo tu mrežu koja je posredno širila naš uticaj. Mislim da to mora i danas da se obnovi.
DOSIJE: U to vreme je i veliko previranje u Borbi u kojoj ste 1994. bili i glavna urednica?
LOGAR: Najveća akcija NUNS-a vezana je upravo za Borbu, koju su decembra 1994. oteli. Da, bila sam sticajem okolnosti glavna urednica iako pre toga nikada nisam bila na uredničkoj poziciji. Sećam se kad su došli njih trojica – ne znam zašto uvek ih je bilo po troje – 24. decembra uoči katoličkog Božića, da preuzmu Borbu nakon poništavanja privatizacije. Dragutin Brčin, mislim onaj Ivan Marković iz JUL-a, ali nisam sigurna i treći iz SPS-a kog se ne sećam. Da, bio je se sa njima i Teodor Anđelić, kog ja nisam znala. Ulaze u moju kancelariju, kažu mi da više nisam glavna urednica, već je to Brčin. Ja mu čestitam, kažem im da sednu dok donesem kafu, izađem i kažem ljudim da nas preuzimaju i da jave svima. Posle petnaest minuta u redakciju stižu desetine ljudi. Štamparija nas štampa… Zahvaljujući NUNS-u i UGS Nazavisnost mi smo u narednim mesecima funkcionisali, a istovremeno je izlazila tzv. crvena Borba. Podrška ljudi iz NUNS-a nam je mnogo značila, jer su oni imali veliki lični uticaj u zemlji i inostranstvu, njihova reč je mnogo značila.
DOSIJE: Već ste rekli da nam i danas nešto tako nedostaje.
LOGAR: Da, ljudi koji će da nadignu dreku u svetu. Ne tvrdim da bi uspelo, ali dok ne pokušamo ne znamo. Moraju i ugledni novinari da se aktivnije uključe u rad našeg udruženja baš kao što su to radili pre tri decenije. Ti ljudi ne moraju biti funkcioneri, ali prepoznatljivi ljudi moraju nastupati kao deo NUNS-a. Ja sam, recimo, bila prepoznatljiva kao glavna urednica Borbe i pre toga spoljno-politička novinarka i dopisnica. Mada, ne bi bilo loše da najuticajniji novinari i danas vode udruženje kao onda.
DOSIJE: Dok pričamo stalno mi se vrti po glavi misao da ni danas niste svesni koliko je hrabrosti bilo potrebno onda, a i sada, za javno angažovanje. Tada su novinari ubijani, danas su pogonjeni…
LOGAR: Pa, ne znam, ne gledam ja na to kao na hrabrost, nego kao na nešto logično, nešto se mora ako voliš svoju profesiju. Tačno je da su Dada i Slavko ubijeni, da je to bilo zastrašujuće, kao i što mnogi od nas ponekad bukvalno nisu imali da jedu. Ali imali smo želju da to promenimo. Ja više nisam aktivna, ali pratim koliko mogu šta se dešava i jasno mi je da je ovaj autoritarni režim zarobio medije na drugačiji način i mora se naći drugačiji odgovor.
Čitaoci iz šinobusa
LOGAR: Živo se sećam jedne Slovakinje koja je radila u mom komšiluku kod jedne državne funkcionerke. Kaže mi kako nas ona ogovara, a Slovakinje i Slovaci koji svakog dana dolaze šinobusom na posao u Beograd čitaju Našu Borbu! Kupe ujutru jedan primrak – nije bilo dovoljno hartije da se štampa više – pa do Beograda čita jedna strana šinobusa novine, od Beograda druga. Sećam se i da nam je kolporter iz Prijepolja tražio novine koje tamo nisu stizale, a ljudi u izbegličkom kampu su hteli da nas čitaju. Posle smo našli način da im šaljemo. Ti ljudi, građani koji se nisu plašili bili su naša najveća podrška. |
Biografija
Gordana Logar (Krajčinović) rođena je 23. marta 1935. u Ilači, Hrvatska. Osnovnu školu završila je u Beogradu, a gimnaziju u Novom Sadu. Studirala je Jugoslovensku i svetsku književnost na Beogradskom univerzitetu. Karijeru je započela 1961. u listu Mladost, a nastavila u Večernjim novostima i Borbi u spoljnopolitičkoj rubrici, bila prva jugoslovenska izveštačica iz Njujorka i UN, a pratila je i značajne svetske događaje i procese – uključujući početak Hamasa. Bila je među osnivačima Naše Borbe, a potom i Danasa, u kojima je obavljala uredničke poslove i objavila veliki broj analitičkih tekstova o našoj političkoj i društvenoj svakodnevici, a pisala je i za Republiku, glasilo građanskog samooslobađanja. Dobitnica je nagrade „Svetozar Marković“ i „Jug Grizelj“ za 1994. godinu, zajedno sa redakcijom Naše Borbe. Bila je i među osnivačima NUNS-a i predsednica od 1995. do 1997. godine. |