ENU pismu dostavljenom Danasu Vasić, koji je zbog temeljnog praćenja organizovanog kriminala i velikih afera koje su potresale društvo Srbije tokom poslednje decenije dobio sve ugledne novinarske nagrade, naglašava da se uvek odaziva pozivima i pojavljuje na suđenjima po svim tužbama koje su protiv njega podnete, za razliku od, recimo, „lažljivca Dejana Mihajlova, generalnog sekretara Vlade Republike Srbije, koji sebi dozvoljava da se dvadeset i šest puta ne pojavi na ročištu“.
Neposredan povod za Vasićevo obraćanje novinarskom udruženju čiji je bio predsednik, pravosuđu i javnosti jeste proces koji se protiv njega vodi po tužbi advokatice Biljane Kajganić zbog članka „Saradnici, advokati i stari drugari“ koji je „Vreme“ objavilo 9. septembra 2004. godine. „U tom članku reč je o izvesnom telefonskom razgovoru u kojem advokat Biljana Kajganić pokušava da nagovori begunca od pravde Dejana Milenkovića, zvanog i Bagzi, da lažno svedočeći okrivi neke ljude za izvesno ubistvo, a on to odbija“. Posle Milenkovićevog svedočenja, navodi Vasić, jasno je da je na njega u najmanje dva navrata (januar 2003. i jun 2004) vršen pritisak da za ubistvo Momira Gavrilovića – Gavre (avgust 2001) optuži Ljubišu Buhu – Čumeta i druge. „Suština stvari jeste da je Bagzi Milenković bio nagovaran da lažno svedoči o događajima politički osetljivim u trenucima koji su se podudarali s političkim kampanjama… Ne može čovek da odoli, a da ne prizna da je u toj smrdljivoj priči jedan ovejani gangster Dejan Milenković ispao pošteniji od: ministara, direktora, advokata, predsedničkih kandidata, generalnih sekretara Vlade i tušta i tma istih takvih kao i oni“, navodi Vasić.
On podseća da su „Vreme i njegovi novinari doživeli ovih šesnaest godina da ih za ‘klevetu’ tuži neverovatna galerija likova: kriminalci iz Bele knjige, advokati u civilu, Arkanove trafikantkinje iz Erduta, šefovi službi bezbednosti (domaći i strani), međunarodni umetnici-vaćaroši, mafijaški consiglieri, mafijaši i udruženja profesionalnih patriota – od ‘Patriotskog saveza’ do ‘Svetozara Miletića’. A onda je krenula cela jedna vlada, to jest njen najvažniji deo – ‘ministarstva sile’, kako to s nežnošću zove njihov premijer u ostavci. A zašto? Zato što su uhvaćeni u prljavom političkom skandalu“.
Vasić navodi da novinare pozivaju na „informativne razgovore“ do Trećeg (najčešće), pa Četvrtog opštinskog suda; od Beograda do Subotice (svako malo); pa onda u Makiš i druge objekte MUP, na informativne razgovore… A zašto? Zato što se svaka šuša, svraka i vrana oseća ohrabrenom da presavije tabak i da tuži za ‘klevetu list koji je objavio nešto očigledno i istinito“.
– Nije Vreme izuzetak: kolega Željko Bodrožić iz Kikinde, stalna meta patoloških kverulanata, stigao je do Ujedinjenih nacija koje su presudile u njegovu korist i naredile državi Srbiji da mu nadoknadi materijalnu štetu iz bezbrojnih parnica. Alles uzaman, što kaže Nemac: još nije dobio ništa, a tužakaju ga i dalje oni iz Bele knjige MUP Srbije, jer ih je nazvao kriminalcima, što i jesu – navodi Vasić.
Prema njegovom uverenju političko šikaniranje novinara preko sudova postalo je vladajuća praksa. „Suočen, dakle, s istrajnim i ponovljenim pokušajima političkog šikaniranja od strane jedne Vlade, nekoliko lažljivih ministara i nedostojnih tužilaca, jednog nesposobnog direktora tajne službe, jednog lažljivog advokata i izvesnih kolebljivih sudija, pisac ovih redova odlučio je da se obrati svom profesionalnom udruženju, Nezavisnom udruženju novinara Srbije, pravosuđu i javnosti Srbije. Nije da tražim zaštitu koju inače ne bih bio u stanju da sebi pružim; još nije došlo dotle. Želim da ukažem na bolesnu atmosferu koja pogađa celu novinarsku profesiju, ali i pravni poredak Srbije, javni moral i elementarnu pristojnost“, navodi Vasić.
R. D.
