ENDirektor RTS-a opet se drznuo da poslanicima ukine lajv šou. Njima se aktivirao poznati uslovni refleks: samo sa uključenim kamerama umeju da rade posao poslanika. Sprega ove akcije (RTS) i reakcije (parlament) za Tijanića je silovanje javnog servisa građana Srbije. A građani Srbije i u ovoj ujdurmi ostaju samo puki donatori – i svojih predstavnika i svog prava da znaju sve, pa još u evropskoj Srbiji(!). A obmanjuju ih i jedni i drugi. Pod parolom da je javnost rada parlamenta demokratska svetinja, narodni tribuni dobijaju besplatne TV sate za promociju svojih partija – bez ikakve cenzure i gotovo u neograničenom vremenu. Javni servis je šatro u službi građana, a zapravo se ugurao u trku sa komercijalnim televizijama. Pretplata nije dozvola da se pravi najgledanija televizija i prostor za ekstra zaradu, već mehanizam da se tačno propisanim sadržajima „ušunja“ u domove svih građana koji je plaćaju. Tijanić je, dakle, u pravu – parlament siluje javni servis. Međutim, izvukao je pogrešan argument. Koga je briga da li je na javnom servisu tenis gledaniji od skupštinskih sednica, ili „Moj rođak sa sela“ od neke emisije o kulturi. Građani-donatori su gledaoci i jednog i drugog sadržaja – ravnopravno!
Ivana Kljajić
