EN
Iza tih kriminalnih akcija stajale su boljševičke jurišne grupe, koje su tako pribavljale sredstva za delovanje svoje ilegalne partije.
Osmišljavanje i organizovanje tog posla Lenjin je poverio Staljinu. A on ga je obavljao ne samo izuzetno uspešno, već i sa istinskim uživljavanjem u dobijenu ulogu.
U to vreme se i odevao kao američki gangster. Bilo je jasno da je rođen za kriminalno-stranački posao.
Polazeći od toga, potonji ozloglašeni šef sovjetskih komunista i njihove države, kad bi se ponovo pojavio, i to u našoj napaćenoj Srbiji, osećao bi se kao svoj na svome.
Ovdašnja vladajuća mafijaško-politička konstrukcija – uključujući i njen model „predizborne debate“ na tzv. „javnom servisu“ – delovala bi mu kao da je plod njegovog opakog uma.
Već godinama se perfidno realizuje tokom parlamentarnih kampanja, tako da građani budu neadekvatno obavešteni i tako sprečeni da naprave izbor koji bi u drugačijim uslovima učinili.
Ko sumnja da je tako, neka samo pažljivo pogleda po koju „epizodu“ lažne debatne emisije „Reč na reč“, koja se desetak godina prikazuje na Radio televiziji Srbije.
Staljin je još kao mladi revolucionarni lider naslućivao ono što Vučić u naše doba odlično zna.
Mediji su postali centralna politička arena. Pristup sredstvima masovnog informisanja – od senzacionalistički orijentisanih na najniže strasti, do onih relativno ozbiljnih – od ključnog je značaja za efikasno političko delovanje.
Ali da bi ono bilo što većeg dometa, važno je iznalaženje načina da se prekorače granice političkih, socijalnih, kulturnih i drugih društvenih podela, odnosno dopre do što većeg broja raznovrsnih građana.
Ne da bi i oni nenaklonjeni vladajućoj opciji bili „prevaspitani“, već da budu zbunjeni i koliko je moguće pasivizirani, a politički procesi površno premazani tankim slojem legitimiteta.
U sistemima koji nisu baš totalitarni, svaka iole relevantna partija ili koalicija može da nađe neki medijski kanal ili kanalić, ali oni su, po pravilu, orijentisani ka određenim ciljnim grupama.
Vlast, čak i autokratska kao što je srpska, u sistemu koji je nominalno demokratski, to ne može da spreči, kao što nema ni neskriveno stranačke (dez)informativne puteve da dopre do celokupne populacije.
Za to da što većem segmentu stanovništva „pošalje“ selektivne informacije pa i čiste laži, treba joj tzv. „javni servis“, koji se kod nas, uz sve kritike, ipak – gle paradoksa – ne suočava sa zasluženom potpunom negacijom svog „nestranačkog“ karaktera.
Koliko god posle svega učinjenog to bilo neverovatno, veštim političko-propagandnim igrama, tako nešto uspeva da postigne Vučić.
RTS mu služi, ništa manje samo drugačije od Pinka, a i pored toga ima izvestan „kredibilitet“ kod dela onih koji nisu skloni SNS vlastodršcima.
Ti ljudi neretko kažu: „RTS je bez obzira na sve, bolji od Informera ili Novosti“.
Greše! Samo mu je drugačiji set zadataka.
Jedan od njih je i simulacija predizborne debate.
Nju ipak ne bi mogao da organizuje Dragan J. Vučićević.
Za to služi režimski projekat u produkciji RTS-a i, sa najvišim sferama vlasti bliskog a navodno nezavisnog, CESID-a.
U pitanju je već spomenuta emisija „Reč na reč“, koja – što je u normalnim zemljama nezamislivo – u jeku predizborne kampanje ide jednom ili dvaput nedeljno i traje tek šezdesetak minuta.
Pri tome u svakoj „epizodi“ te izborne tragikomedije, učestvuje isuviše mnogo političara, koji nemaju dovoljno vremena da i kratko kažu šta nude ili zameraju oponentima.
Ne treba ni reći, uz to se pažljivo vodi računa da većina učesnika bude iz redova režima ili lažne opozicije.
Ko se među njima nađe a nije „njihov“, kolikogod bio borben, obrazovan i rečit – malo toga može da uradi.
Na par minuta deluje da postoji pravi partijski pluralizam.
Zatrese se gora ali se neminovno rodi mišić. A i on za dan-dva bude zaboravljen.
Da nije tako pomenuta emisija bi već odavno bila ukinuta!
Ovako, prodefiluje ekranom po neki istinski predstavnik opozicije, u žurbi prozbori par rečenica, nekada i ugreje emocije onih koji žele da čuju pravu kritiku vlasti – i to je to.
Posle toga RTS režimska propagandna mašinerija nastavi da melje po starom.
Staljin, kome se pripisuje da je rekao „nije važno ko glasa, bitno je ko broji“, slatko bi se nasmejao i dodao: „nije važno ko gostuje, bitno je ko, kako i gde, organizuje TV debatu“.
A jasno je da iza emisije „Reč na reč“ stoji njegov mlađi i globalno manje značajni kolega, Vučić, odnosno da se svaka njena „epizoda“ pažljivo koncipira od strane režimskog propagandnog tima!
Kakva crna nezavisna produkcija, slobodna diskusija ili demokratska kultura.
No, tu smo gde smo.
Opozicija je prinuđena da se bori sa onim što ima.
Čak i u takvim okolnostima Vučićev brod počinje da tone.
Ipak, bitno je da ako vlast, u histeričnoj želji da to uspori, baš pretera sa direktnim i indirektnim prekrajanjem izbora, opozicija bude spremna da odlučno reaguje.
Jedno je, što je svojevremeno rekao jedan naš političar, (medijsko i svako drugo) kraduckanje, a drugo je totalna krađa!
Autor je istoričar i politički analitičar
Izvor: Danas
