EN
Pravo „mečki na rupu„, među hiljade onih koji su, skupljeni s koca i konopca, potrpani u autobuse i dovezeni da odaju poštu i isprate svog velikog vođu. Jer, isti ti – bila sam ubeđena – lako će prepoznati i još lakše potegnuti pesnicu, nož ili pištolj na nekog ko je u direktnom TV prenosu i pred čitavim svetom, pričao o zločinima onog za kojim su tog dana žalili.
No, za razliku od mene, Deki nije bio od te fele. Na pitanje da li zaista namerava da ide u Požarevac da izveštava, odgovorio je upitnim pogledom – kao, šta me uopšte pitaš takve gluposti.
Krenuli smo zajedno, on kao izveštač Tajma, a ja Vremena: on hladan kao špricer, a ja ustreptala, što zbog straha za njega (da se ne lažemo – i za sebe, kao njegove „pratnje“), što zbog naivnog i pomalo tupavog uverenja da se tim danom konačno završava epoha mraka.
Čim smo iz automobila kročili na požarevačke ulice, sve su moje zebnje razvejane i taj najpre sunčani, a potom tmuran i na kraju kišni i blatnjavi dan – pretvorio se u jedno od najlepših novinarskih iskustava. Pre svega, Dejan se ničega i nikoga nije plašio. Kao da šeta po Kalenić pijaci, prolazio je između grupica okupljenih Miloševićevih pristalica, prepričavajući usput neku seriju ili roman, ne sećam se više.
Iako svesna pogleda koji su nas pratili i prepoznavanja koje je bilo očigledno (da, setili su ga se!), podigla sam i ja glavu i pridružila mu se u tome što je očigledno doživljavao kao običan subotnji izlet. Njegova hrabrost i lakoća bili su jednostavno zarazni. Dejan je, naravno, poznavao svakoga.
Zahvaljujući tome, vrlo brzo smo se sa povećom grupom kolega smestili u jedan zanimljiv ugostiteljski objekat, gde smo i dočekali vreme za polazak ka pogrebnoj lipi. Jelo se, pilo, a pošto se u susednoj sali slavio dečiji rođendan, sve je prolazilo uz hor Kolibri, koji je – kao da se ništa oko nas ne dešava – pevao o slonu lepotanu Dondolanu i njegovoj slonici Mici, afričkim paprikama, bolesnoj lisici i drugim pojavama. Dejan nije poznavao samo sve naše, već i sve strane kolege.
Opet zbog njega i te neviđene spontanosti u ophođenju, završili smo u „prvom redu“, iako nismo imali „ulaznicu“. Kolege iz BBC su za velike pare iznajmile dvorište koje je gledalo direktno na mesto sahrane i pustile su Dejana da im se tu pridruži. A gde on, tu i ja. Jer on nije ni postavio pitanje zašto mu se „šlepam“, ni da li bi mu bez mene bilo lakše (a bilo bi).
Za tih nekoliko sati, računam da sam završila više ozbiljnih kurseva iz novinarstva. Način na koji je zapažao, komentarisao ono čemu smo prisustvovali; način na koji mi je skretao pažnju na policajce u civiliu, šta je sve i kako prepoznavao, „periferni“ vid kojem nije promakao ni jedan jedini detalj… a sve to upakovano u lagodnu priču, neizbežne paralele s literaturom, stripom i filmovima, bili su nešto istinski nezaboravno u ljudskom i profesionalnom smislu. Tog dana, naravno, nismo ispratili mrak – on nas je tek sustizao.
Međutim, i dan-danas, kad se setim Slobinog vremena, jedna od prvih uspomena jeste kako smo Deki i ja na trenutak uspeli da na globalnom nivou doakamo svečanosti njegove sahrane i tako mu se – nesvesno, i bar malkice – osvetimo za sve što nam je za života uradio.
Ušuškani u BBC-jevom dvorištu i zaneseni razgovorom, zaboravili smo na neposredno okruženje, pa nam je u jednom trenutku prišao producent: „Kolege, izvinite, ali da li biste mogli malo da ćutite, ili da nam se pomerite iz kadra? Sve vreme nam se vidite u javljanjima, pa pitaju iz Londona ko su onih dvoje u pozadini koji se tako dobro zabavljaju.“
PROČITAJTE I:
Riha: Svaki hroničar Balkana bi morao da iščita sve što je Dejan pisao
