NA LICU MESTA Izveštavanje iz Skupštine Srbije i posledice

Skupštinska zasedanja nisu gubljenje vremena

Narodna Skupstina Srbije foto NUNS

Pravi skupštinski izveštač nikada ne piše o cenama u skupštinskom restoranu, jer zna da je to najobičnija osrednja menza i da ta tema služi za zamajavanje naroda. I nikada neće reći da su poslaničke plate velike (jer nisu), ili da nam, pobogu, ne treba 250 poslanika! Prosto se u svetlu ovih popularnih litijaša uplašim da će neko reći da nam ne treba ni parlament i vratiti nas na neki plemenski ili (ne dao bog) crkveni savet od 20 staraca

Kako možeš da ih slušaš, tebi treba dati beneficirani radni staž! Koga još briga šta se priča u Skupštini, to gledate samo ti i moj deda! Kad ćeš da me vodiš na ručak u skupštinski restoran?

 

Ovo su tri najčešća pitanja koja svaki skupštinski izveštač čuje i po nekoliko puta dnevno, čim zasedanja počnu. Na to se zapravo svelo interesovanje javnosti za rad narodnih poslanika, za rad onih koje smo izabrali da budu glas naroda i zastupnici građanskih interesa. Popularno je da se kaže – ne gledam i ne zanima me! Onda kad stupi na snagu neki zakon koji utiče na sve nas – javnost se zapanji, od kad to, kako to može, što se niko nije pobunio?

 

Istina, poslanici su sami krivi što ih niko ne shvata ozbiljno, što su Skupštinu pretvorili u takmičenje u govorancijama na temu „Svaki pastir i svaki vojnik voli Aleksandra Vučića“. I sami su krivi što su pristajali da govore po komandi na zadatu temu kako se ne bi pričalo o štetnom zakonu, da ućute kad je poželjno, da glasaju kad zazvoni. Što su u svoje redove primali nedostojne kolege, što su opravdavali sumnjive diplome, što su dozvolili da usvajaju neprimenjive zakone, pa da ih nekoliko puta menjaju. Poslanici su pristali na podređeni položaj tako što su se zahvaljivali ministrima kad dođu da rade svoj posao, što su normalizovali reči „izdajnik, plaćenik, fašista i lopov“ u obraćanju kolegama, što su sklonili u stranu one najbolje koje imaju, a istakli najglasnije i najbezobraznije. Poslednji primer je bila pojave jedne poslanice koja je izgleda neupućena kakve su sve lepotice prodefilovale ovim zdanjem, poverovala da je ona ta nova atrakcija. I javnost je progutala taj mamac, pa umesto da se analizira kako će sastav Skupštine uticati ne živote svih nas, digla se ala i vrana da prokomentariše jedno nesrećno biće koje nije sigurno šta znači rubrika „zanimanje“ u birokratskom formularu.

 

Poslanici su često izvodili poteze za koje su znali da će biti vest dana – kad nekog polijete vodom, javno nekome poklonite gaće, gađate ga cipelom, kažete „da se njegov kukuruz davno osušio“, ili da ćete mu izvući uši- svi će pričati o tome.

 

Da li se na istoj sednici država zadužila za stotine miliona evra – prolazi potpuno nezapaženo! Da li je poslanik namerno izazvao manevar da privuče pažnju na nevažno –  to morate da zaključite sami.

 

Pa, uprkos svemu tome, ne treba se tako lako odricati narodnih poslanika, jer to što vam neki saziv nije po volji, to što je u poslednjih nekoliko godina zavladalo jednoumlje i ulizištvo, ne znači da će tako biti zauvek. I neće. Jer, ako nema Skupštine, onda nema ni nade da će se nešto promeniti na bolje.

 

Pravi skupštinski izveštač nikada ne piše o cenama u skupštinskom restoranu, jer zna da je to najobičnija osrednja menza i da ta tema služi za zamajavanje naroda. I nikada neće reći da su poslaničke plate velike (jer nisu), ili da nam, pobogu, ne treba 250 poslanika! Prosto se u svetlu ovih popularnih litijaša uplašim da će neko reći da nam ne treba ni parlament i vratiti nas na neki plemenski ili (ne dao bog) crkveni savet od 20 staraca.

 

 

Zašto je poslanik važan?

 

Zato što, iako mnogi mediji objavljuju naslove da je Vlada usvojila neki zakon, ili da je predsednik najavio da će deliti po sto evra – sve su to samo predlozi dok ih poslanici glasanjem ne pretvore u zakone. Da li sam pristrasna? Naravno da jesam. Kad kao novinar dugo pratite rad jedne institucije, to je sa jedne strane dobro jer o temi znate mnogo, pamtite pravila i izuzetke, sećate se nekih „i u starim cipelama“ i pre nego što su „preleteli“ u vladajuće jato. S druge strane, saživite se sa ljudima, naviknete se, počnete da ih prisvajate i da imate osećaj – ako će neko da ih „pljuje“ – ja ću, ali kad neko drugi napadne skupštinu – hvatam sebe kako krećem da je branim. Pa odmah objašnjavam kako je, sviđalo se nekome ili ne, to najotovorenija institucija u ovoj državi, svi predlozi o kojima se raspravlja su dostupni na sajtu, nego ljude mrzi da čitaju. Snimci svih sednica, sastanaka, konferencija za novinare, postoje. Kome je to Skupština odbila akreditaciju?

 

Ograničenje je što je već godinama novinarima dozvoljeno da snimaju i pitaju samo u centralnom holu. Na hodnicima, kojih u zgradi ima zaista mnogo, možete da razgovarate, ali nezvanično. Zato se stare zgrade u Kralja Milana novinari rado sećaju ne samo zato što je još bilo dozvoljeno pušenje, nego i zbog toga što su kafu za šankom pili istovremeno poslanici, novinari i gosti. I razgovarali ne pitajući za koju redakciju radite.

 

To da se informacije daju samo „svojim“ novinarima, nije ništa novo, ali je eskaliralo u prošlom sazivu, onom koji je bio skoro pa jednopartijski, što smo mislili da je u višestranačju nemoguć. Dešavalo se da danima ne sretnete ni jednog poslanika koji bi mogao da vam da odgovor na bilo koje pitanje. Dodatni problem je kad niste „ničiji“, kad nemate favorite ni među strankama, ni među politikama. U prošlom sazivu odabrani naprednjaci razgovarali su samo sa odabranim novinarima. Socijalisti, Ljajićevi, stranke manjina – svaka čast na svemu, i ako su odbili, bilo je sa objašnjenjem.

 

Sa novim sazivom očekivanja su ponovo porasla. Kada je početkom avgusta konačno održana konstitutivna sednica, to je za novinare bio skoro pa praznik! Kao da je prvi septembar, a vi uzimate novu generaciju. A oni puni entuzijazma, odgovaraju na svako pitanje, doterani, sređeni.

 

I taman kad se zavrtelo, pauza do daljeg. Što bi rekli tajm – aut, da se vlast konsoliduje, da se otkrije ta neverovatna tajnu, hoće li Vladu i u ovom mandatu formalno voditi Ana Brnabić, ili će to, ništa manje formalno raditi Miloš Vučević, kao da je bitno. Oni se zaklinju da će sprovoditi Vučićevu politiku, ali mnogo je bitnije što je novi predsednik skupštine Vladimir Orlić najavio da će je i on sprovoditi. A trebalo da kaže da će poslanici svaki predlog Vlade dobro razmotriti, prodiskutovati, pa ako je predlog dobar podržati, a ako nije – neće! I da će kontrolisati svakog ministra u sprovođenju zakona. I da će ih pozivati redovno da podnose izveštaje o svom radu. I da će ih smeniti ako ne rade svoj posao kako treba.

 

Postoji mogućnost da baš ta buduća rasprava o Vladi vrati argumentovanu, interesantnu raspravu u skupštinsku salu. Važno je da mlađi vide, a da se stariji podsete kako parlament nije takmičenje u iskazivanju divljenja jednom jedinom vođi i splet uvreda na račun protivnika. Parlament mora biti više od toga!

 

Nedavno sam imala priliku da razgovaram sa Piterom Noulsom, dugogodišnjim izveštačem BBC-ja iz britanskog parlamenta. Na pitanje kako izgleda kad ministar brani predlog zakona, rekao je da on dobija jako nezgodna pitanja od opozicije, ali često još teža od pripadnika svoje partije! Jer se zakoni donose u interesu građana. Jeste da to u Srbiji zvuči kao naučna fantastika, ali prosto moramo verovati da nije nemoguće. Inače će ona pitanja s početka teksta zauvek ostati realnost.

 

Tagovi

Povezani tekstovi