Slike predsednikove bahatosti

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ne odstupa od svog iščašenog, radikalskog poimanja države srpskog naroda koje podrazumeva hegemonističke snove; tu tridesetogodišnju sumanutu doslednost ostavimo stručnjacima, u ovoj nas prigodi zanima, pre svega, to što se bahato odnosi prema novinarima i ozbiljna, utemeljena pitanja koristi za vređanje novinara i medija, te demonstraciju prostakluka i neiživljenosti. Novinarka N1 upitala je Vučića 23. maja da li se plaši  eventualne optužnice iz Hrvatske,zbog govora u Glini 1995. Usledio je odgovor u kojem je, uz bahatost i primitivizam, Vučić podsetio javnost na suicidnost svoje politike koja uživa snažnu podršku poslovno sposobnog stanovništva: „Meni je drago da ste se vi obradovali, ja sam se obradovao više od vas… Ja sam ponosan na sve ono što sam, ne mogu da kažem na sve (podvukao B.T.), ali na to o čemu oni govore ništa sporno nije bilo, a taman nekoliko dana posle toga, oni su poubijali Srbe koji su tamo živeli, a ne Srbi njih. Da vas podsetim, izgleda da ste zaboravili šta je bilo 1995. Nisu Srbi ubijali Hrvate, već Hrvati Srbe. I nisu Srbi proterali Hrvate iz Gline, nego obrnuto – Hrvati Srbe“, rekao je Vučić.

Konstatovao je i da njegovi „podsticaji nisu bili uspešni, nisu vredeli“. 

„Podsticaji“ stanovnika u prepunoj sali Doma kulture, u jednom od najpoznatijih toponima ustaških zločina 1941. bili su ratnohuškački, kao, uostalom, i brojni drugi postupci militantne skupine kakva je bila Srpska radikalna stranka: „Nikada srpska Krajina neće biti hrvatska, nikada Glina neće biti hrvatska. Nikada Banija neće nazad u Hrvatsku (…)Ukoliko srpski radikali pobede i poraze predsednika Srbije (Slobodana Miloševića, prim. B.T.), vi znate da ćete živeti u velikoj Srbiji. Jedinstvenoj srpskoj državi. Tu odstupanja biti neće! Živeli!“

Nismo zaboravili.

Šest dana kasnije predsednik nastavlja bahaćenje, a povod je pitanje ima li u robnim rezervama nešto što je proizvod iz Srbije. Ovde iz Vučića govori njegov učitelj Vojislav Šešelj; reč o uličarskom smislu za humor koji većinska Srbija očajnički želi da sluša. Ponovo pokazuje osionost i prostakluk: „Izvinjavamo se što nemamo pirinčanih polja dovoljno, ali želimo da naši ljudi mogu da pojedu dovoljno pirinča. Izvinite što se ne nalazimo u Kini, nemamo pirinčana polja, nismo ih imali nikada dovoljno, niti ćemo ih imati.“ 

Učtivo upozoren na pristojnost (novinarka Žaklina Tatalović), srbijanski predsednik nastavlja da ispaljuje salve samozaljubive prostote: „Nijednom rečju vas nisam uvredio, osim što sam konstatovao da određene stvari ne želite da pratite i da određene stvari ne znate… Zato mislim da je važno da ponekad naučite da Srbija nije zemlja pirinča i da je dobro da to savladate“. Pa još malo Šešelja, sa podrazumevajućom demonstracijom samovlašća: „Pa problem je što vi, osim što ne znate, imate lošu nameru. Ako su ove moje reči za vas uvredljive, ja sam ponosan na činjenicu što je jedan veliki diktator vas uvredio time što vam je rekao da nešto ne znate“, izustio je predsednik Srbije.

Ima još o Vučiću, povod je potpredsednica Vlade Zorna Mihajlović koja je dala intervju  opozicionom dnevniku Nova, što su jedva dočekali njeni unutarpartijski protivnici. Intervju je, uprkos pristojnim pitanjima, bio krajnje nezaanimljiv, preciznije nepotreban i loš. Zbog sagovornice koja nije štedela reči lojalnosti prema Vučiću. Nečitljivo do bljuvanja. 

Ali, prekršila je direktivu kojom se partijskim vojnicima zabranjuje da govore za nerežimske medije. Protivzakonito, naravno, kada je reč o državnim finkcionerima: „Zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija urednika medija, novinara i drugih lica u oblasti javnog informisanja, naročito prema njihovoj političkoj opredeljenosti i uverenju ili drugom ličnom svojstvu“, piše u Zakonu o informisanju.  

A predsednik je bio demokratičan: „Ja ne dajem izjave za takve medije, jer bih time pogazio sopstvenu porodicu i decu koja su bila meta njihovih brutalnih laži.“

Laže predsednik koji, kao što stalno slušamo, za istinom poseže jedino u iznudici, nije bilo njegove dece (množina) u ovim novinama, pisano je i objavljivano samo o dvadesetčetvorogodišnjem Danilu Vučiću koji je u četiri navrata fotografisan sa Aleksandrom Vidojevićem zvanim Aca Rošavi, vođom Partizanovih huligana. Vidojević je blizak kavačkom mafijaškom klanu, a u društvu njega i mlađeg Vučića uvek su bila „lica poznata organima gonjenja“, odnosno osuđivani kriminalci.

O tome je, posredno, u tekstu pod naslovom „Tramp Junior, Hanter Bajden i Danilo Vučić“ pisao urednik u Danasu Vukašin Obradović, naglasivši u kojoj je meri legitimno interesovanje javnosti za to čime se bave članovi porodica visokih državnih funkcionera. Obradović je napadnut iz svih oružja, upućena mu je široka lepeza uvreda, a najdalje je otšao predsednik IO SNS Darko Glišić: „Bavite se malo svojom decom. Posebno ovaj Vukašin Obradović ima razloga da se bavi svojom decom. Samo to ću reći i tu ću se zaustaviti. Napadajte Aleksandra Vučića. Napadajte njegovu politiku“, prozborio je Glišić.  

Uknjiživši pozitivno brojanje u Vučićevom nepogrešivom knjigovodstvu zasluga. Učvrstivši mesto na koje se dospeva neljudskošću. 

Još jedan napad na urednika portala  KRIK Stevana Dojčinovića izveo je, ovoga puta u sudnici, ministar policije Aleksandar Vulin koga je Dojčinović tužio zbog uvreda. KRIK je objavio neoborivu istinu da Vulin ne može da dokaže poreklo 200 000 evra kojima je kupio stan. 

„Vrlo često se na društvenim mrežama fotografiše sa simbolima kanabisa i objašnjava da država treba da legalizuje marihuanu, a što bez svake sumnje govori da je sklon upotrebi narkotika“, rekao je Vulin. 

A zašto smo se olako navikli na sve ovo. Pitanje nije za novinare. Ili nije samo za njih.