Paralelnih sa stradanjima na ratištima, zločinačkim ubijanjima civila s
genocidnim porivima da neko, ko nije tvoj, nestane zauvek. Neposredan povod za
poređenje jeste ono što se desilo navijačima i rukometašima iz Hrvatske, ali je
pre toga bilo širom Vojvodine (gde su nekad domoroci pevali „alaj smo se sastali
bećari Šokci, Švabe, Srbi i Mađari“), pa ovde po Beogradu.
Poređenje
uvek dovodi i do pitanja: da li je mogućno da je onda bilo bolje, pod Miloševićevim
nemilosrdnim knutim diktatora? Nije, ali je bilo drugačije: znalo se ko
je s druge strane, znalo se da režim, tajne službe Miloševićeve i Mire Marković,
šalju nasilnike s bejzbol palicama na opoziciju i na svakog ko protestuje.
Slali su ih da obijaju neke institucije, da nestaju kompjuteri sa dokumentacijama,
a da posle prijave policiji nikad obijači nisu bili nađeni.
Znalo
se da država šalje kordone do zuba naoružanih policajaca, ali i po kućama „dvojce
istraživača“ koji su nedužno ispitivali o nekim stvarima neke ljude označene
režimskom stigmom stranih plaćenika ili nepatriota. Kidnapovani su novinari,
kao kolega Reljić iz „Vremena“, ali pod pritiskom redakcije i Nezavisnog
udruženja novinara – „nađen je“. Pred porodicom su uhapšena dvojica novinara
NIN-a (nažalost pokojna, pa je neprimereno imenovati ih mada za to ima svedoka)
i zadržana jednu noć u samici zloglasnog zatvora, ujutru pušteni uz opasku
da se jave „inspektoru Petroviću koji će im sve reći“. Posle se ispostavilo
da ima više Petrovića, ali ni jedan nije bio „baš taj“. Nisu izostale
i sačekuše, ali drukčije: u sumrak u ulazima nekih zgrada gde suzaplašivali,
preciznim udarcima, (da ne bude baš u bubrege) neprijatelje familije
na vlasti.
Bilo
je dakle svega i svačega, teško se i setiti, ali se znalo „ko nam to radi“:
država, vlast. Naročito se znalo u nezavisnim medijima koje su uzurpirali,
zatvarali, kablove im kvarili, štamparije plašili, iako tu nezavisnost
danas neki rado osporavaju. Zanemarujući da zaista nisu pripadali ni
jednoj partiji i da su, što je najbitnije obeležje profesije, „puštali sve informacije“
i o onima koje nikad ne bi želeli za saveznike. Borba nezavisnih novinara,
nevladinih organizacija i nadasve na stotine i hiljade građana Srbije što
su uporno demonstrirali pred uperenim puškama ljudi u kordonima bio je sopstveni
izbor po svaku cenu borbe protiv režima, države, vlasti,
Socijalističke
partije, diktature, nadasve zločina u ratovima. Ponekad
vlast nije bila gluva za neke podrške „neprijateljima“ iz sveta, pogotovo
što su u korist slobode reči i medija sa svih strana, uključujući i Jeljcinovu
Rusiju. Shvatali su da to mogu dobro iskoristiti, pa su se pravili da ne
mare što postoje neki nezavisni mediji, činjenica rado zloupotrebljavana u
nekim pregovorima sa zapadom.
Danas
je sve to ne mnogo lukavije. Horde nasilnika – uz razumevanje ministra unutrašnjeg
koji je i onda bio u vlasti – biju, pale, ruše, ubijaju Francuze, Hrvate,
Srbe, Mađare, Rome, antifašiste, „navijače“ suparničkih timova, devojke i
mladiće iz gej zajednica, grupe i pojedince koji se usude da javno svedoče o ratnim
zločinima. Dočekuju (hrabro u grupama naoružani čak i sekirama) svakog u koga
se sumnja da ne podržava Mladića, Karadžića i da se ne moli bogu, ne ide u crkvu
i ne pričešćuje makar i ne postio! I ne bi bilo strašno (valjda se naviklo)
da se zna kao nekad ko su i odakle dolaze, jer zvanična saopštenja svedoče
praktično da ih ne znaju, osim što su neki poznati policiji, ali da su to
pojedini slobodni strelci nasilja „iza kojih niko ne stoji i niko ne organizuje“
(!), pa izgleda da je reč o njihovim čistim – idealima! Doduše nazivaju
ih bezrazložno huliganima pošto posledica njihovih nedela nema ili jedva
ima. I zato oni šire istinski strah kod građana, ali očigledno i kod sudija.
Nejasno je ipak da li se sudije boje huligana ili znaju čiji su oni i kome
i u kakve svrhe, makar i povremeno, služe. Poslednji
primer je arsenal oružja u Republici Srpskoj (RS) i nespretni Bole koji
se boji žene! On je izgleda ispao nedužan za terorizma, ali ipak se ne zna da li
je Boris Tadić dobro obezbeđen ili ima propusta „kao kod Đinđića“? Da li je
dovoljno, da atentat bude sprečen, to što je uklonjen Sreten Ugričić iz Narodne
biblioteke? To bi javnost morala da sazna bar pre no što Srbija, recimo,
postane – entitet RS. Pokrajina valjda neće.
Autor: Gordana Logar
