EN
Svaka vlast želi da kontroliše medije, tu uopšte nema spora. Samo što ova želi i da ih ubije. Ne želi da se uopšte čuje jedno slovo koje je usmereno protiv vladavine terora Srpske napredne stranke. Prešli smo jako dug period naprednjačke okupacije, a sve se čini kao da smo stigli do pola. Iznova smo ušli u predizborni ciklus, po tko zna koji put, ko će to više brojati, a na redovnom meniju su nezavisni novinari i njihove medijske kuće. Nije kao da ih ima mnogo, trebalo bi da se pohvali time predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ali i ta šaka jade koju nije uspeo da devastira i u potpunosti razori, drži se za slamku da opstane.
Nije samo tu u pitanju finansijski opstanak, već i onaj psihološki. Ljudi odustaju od svoje misije, od svog poziva, preko noći, jer ne žele da dovedu u opasnost svoje bližnje i najmilije. Ne žele da se više svađaju sa svojom porodicom i prijeteljima, ubeđujući ih da to što kritički izveštavaju o vlasti ne znači da su oni „prodali Kosovo“. Ne mogu više ni sa pijanim tečama i pokondirenim tetkama da se raspravljaju o tome da li su svi novinari stoka i zašto se ćuti o ovome ili onome. Mladih ljudi u novinarstvu više i nema, onom pravom, retki su jeretici koji se upuštaju u te vode. Nema velikih smena generacija kao što je to nekada bilo. Nekada ste imali ljude koji su davali otkaze i odlazili na ulicu samo zato što im je urednik „skrenuo pažnju“ da ne bi trebalo toliko da izveštavaju protiv tiranije Slobodana Miloševića. Danas to urednik više ne mora da učini, autocenzura je postala prirodan proces. Prisutna je poput sezonskog gripa i korona-virusa.
Jedan dan se kunete u nekog novinara ili novinarku kako odlično radi svoj posao i kako takvih više nema, a sutra vidite tu osobu da je otišla da radi u neku korporaciju na dobroj pozicijiza mnogo, mnogo više novca. I šta onda? Plakati nad protraćenim talentom? Ne, već se suočiti sa sumornom činjenicom da onakvo novinarstvo kakvo nam je obećavano u mlađim danima više ne postoji. Postoje samo klikovi, eksplozivni naslovi, radno vreme od devet do pet, tv-ekran sa najčitanijim tekstovima, jurenje za što sočnijim izjavama, fotografijama žrtvi nasilja, mestima zločina – sve je otišlo u zlog đavola.
Ono pravo, rudarsko novinarstvo se preselilo u istraživačke centre, ali ne mogu KRIK, BIRN ili CINS da svakodnevno obaveštavaju višemilionsko stanovništvo o tome šta se dešava u svakom segmentu ove raspale države. Fizički ne mogu, pa čak ni logistički, a i nije im to posao. Zato se svi u novinarskom esnafu nadaju nekakvom Danu posle pada Vučića, ali kao posle svake euforije – kreće down stanje, jer niko neće znati šta bi trebalo i kako da se radi. Svi se borimo za promenu, ali se istovremeno plašimo nje. Koleginica iz Severne Makedonije mi je tokom jednog dvodnevnog događaja u Tirani rekla da je nakon pada Gruevskog nastupila velika depresija u medijskom svetu. Da, rekla je ona, postoji sada sloboda da priča ko šta hoće, ali je suštinski sve ostalo isto. I samo mi je na kraju napomenula da to očekuje i kod nas.
Jako će biti teško medijski opismenjavati auditorijum koji želi krv, znoj i suze, ali će isto tako biti nemoguće dekonstruisati propagandnog krakena, koji je svuda pustio svoje pipke i vuče nas ka najdubljim pukotinama beščašća i mrtvila. Medijski mrak ovde nije samo politička stvar, to je postalo stanje svesti. Dijagnoza. Uspeli su da normalizuju ljudima da budu nezainteresovani i neobavešteni. I time su suštinski slomili prave medije. Novinarstvo je postalo višak.
