Teško da ima nekog ko je taj dan doživeo, a da se ne seća: Uskrs, 11. april 1999, bombardovanje uveliko besni, a u Dnevniku 2 RTS samo kratka rečenica: “Danas je u Beogradu iz vatrenog oružja ubijen Slavko Ćuruvija.”

Mnoge su se sramote ređale te i ranijih godina, ali o ovoj se nedovoljno priča, o činjenici da je nasilna smrt (17 metaka u leđa) jednog od najpoznatijih nezavisnih novinara, osnivača nekoliko slobodnih medija, čoveka čiji je Dnevni Telegraf prvi stradao od jezivog Vučićevog Zakona o informisanju iz 1998. godine u centralnoj informativnoj emisiji RTS zavredela – pet sekundi. Godinu i po dana kasnije, režim je pao, a svi se ponadali da će sada svi režimski zločini biti razrešeni, a počinioci i nalogodavci otkriveni. Prvo suđenje za ubistvo Ćuruvije počelo je 2015, završeno je osuđujućom presudom, no, presuda je poništena, a suđenje vraćeno na početak.

Tek 20 godina od pada Miloševića, 9. oktobra 2020. počelo je novo suđenje, jer je Apelacioni sud 7. septembra ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet na ponovno suđenje prvostepenom sudu. Ukazao je na to da je Specijalni sud presudom prekoračio optužnicu i uvođenjem NN lica kao neposrednog izvršioca izmenio činjenično stanje opisano u njoj. Prvostepeni sud je dodao optuženima i radnje za koje nisu optuženi.

Suđenje se ponavlja za tadašnjeg načelnika Resora državne bezbednosti (RDB) Radomira Markovića, tadašnjeg šefa beogradskog centra RDB Milana Radonjića, kao i pripadnika rezervnog sastava RDB Miroslava Kuraka i operativca RDB Ratka Romića. Radomir Marković je prvobitnom, a potom ukinutom presudom bio osuđen na 30 godina zatvora za podstrekavanje na ubistvo Ćuruvije, a na istu kaznu za saizvršilaštvo u ubistvu osuđen je službenik DB Radonjić. Pripadnici ove službe Romić i Kurak, zbog saizvršilaštva u ubistvu, osuđeni su na po 20 godina zatvora. Pet meseci odlagano je ponovno suđenje (u oktobru su održana dva ročišta, a potom ništa), da bi konačno počelo 2. februara ove godine.

Tužilaštvo je na ponovljenom suđenju ostalo pri navodima svoje optužnice po kojoj je ubistvo počinjeno po nalogu nepoznate osobe iz vrha tadašnje vlasti, kao i da je Marković za to angažovao Radonjića, a on Romića i Kuraka. Kako se navodi u optužnici, Ćuruvija je ubijen zbog “javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritike nosilaca političke vlasti, mogućnosti da utiče na javno mnjenje i delovanje opozicionih društvenih snaga, a radi očuvanja postojeće vlasti”. Početak februara obeležili su tabloidni napisi inspirisani svedočenjima optuženih, poput “Ćuruvija je bio agent Službe: Bivši načelnik Državne bezbednosti ŠOKIRAO na ponovljenom suđenju” ili “Romić pred Specijalni sudom otkrio sve o ubistvu Slavka Ćuruvije!”

Njihovi su iskazi zapravo na liniji onoga što Marković eksplicitno iznosi u svojoj odbrani, a to je da Ćuruvija nije ubijen zbog svog pisanja, nego zbog “saradnje sa stranim službama” i zbog “svojih kontakata u inostranstvu”. Diskreditacija žrtve je nešto što viđamo u sudskoj praksi kad žrtva preživi. Diskreditacija ubijenog čoveka od odbrane optuženih u najmanju je ruku originalan, a zapravo neukusan i ne mnogo inteligentan pristup. Čovek je ubijen, pa ubijen, upucan u Svetogorskoj ulici usred bela dana, na pravdi boga. U tom je kontekstu njegov karakter potpuno irelevantan spram činjenice da je ubijen i da svi raspoloživi dokazi u postupku ukazuju da iza ubistva stoje tadašnji državni vrh i Resor Državne bezbednosti.

No, vratimo se na ponovljeno suđenje koje je u toku. Marković, Romić i Radonjić izneli su svoju odbranu, manje-više identičnu onoj u prvobitnom suđenju, začinjenu Markovićevim dušebrižničkim zapomaganjem: “Ako osudite nas, nikada nećete naći prave ubice.” Sud je 3. februara doneo odluku da odbaci zahtev Tužilaštva da se u predmet uvrste izjave niza pripadnika Službe, date u istrazi 2001. godine, među kojima neke podupiru optužnicu i smeštaju Ratka Romića i Miroslava Kuraka na mesto ubistva.

Reč je o najranijim svedočenjima operativaca koji su neposredno učestvovali u praćenju Slavka Ćuruvije, svakako mnogo autentičnijim nego što su ona izneta pred sudom 16-17 godina kasnije, kada je bilo očigledno i da mnogi govore pod pritiskom, i kada su iskoristili priliku da kažu kako se slabo čega sećaju. Sud se u svojoj odluci pozvao na ranije rešenje Apelacionog sudu, u kome se kaže da ova svedočenja nisu uzeta po zakonu koji je tada važio. Odbijene su i izjave Cvijetina Milinkovića, koji je u danu ubistva bio dežurni u beogradskom centru Resora DB, i Zorana Pavića, načelnika Devetog odeljenja, šefa ekipe obaveštajaca koji su pratili Ćuruviju. Reč je o načelnicima koji su o praćenju Ćuruvije najviše znali, ali su oni u međuvremenu preminuli. Milinković je na dan ubistva bio u stalnom kontaktu sa optuženim Radonjićem, tada novim načelnikom beogradskog centra, koji je preko njega izdao nalog za nagli prekid praćenja Ćuruvije.

Kako je Milinković zapisao u dnevnik dežurstva, Radonjić mu je tada rekao da će prema novinaru biti preduzete „neke druge mere“. Sud je, međutim, odlučio da ne izbaci iskaz Milorada Ulemeka Legije koji je rekao kako je Marković od njega tražio da ubije Ćuruviju. Istoričarka Branka Prpa, supruga Slavka Ćuruvije koja je u trenutku ubistva bila sa njim, udarena kundakom u glavu, svedočiće ponovo, što je trenutno onemogućava da suđenje komentariše u javnosti (vidi okvir). Na prvom suđenju, njeno je svedočenje bilo ključno za to da u presudi N. N. lice bude označeno kao počinilac. Ona je, naime, eksplicitno tvrdila da ni Kurak ni Romić ne odgovaraju opisu osoba koje je videla neposredno pred udarac koji je dobila. Pored Prpe, svedočiće ponovo i deca Slavka Ćuruvije, Rade i Jelena (Ćuruvija Đurica).

Na prvom suđenju, Jelena Ćuruvija Đurica rekla je da je njen otac imao sukob samo sa Mirjanom Marković, suprugom Slobodana Miloševića. “Znao je da ga prisluškuju, jednom je čak i našao nešto u stanu, ali to nije shvatao ozbiljno, sve dok u Dnevniku, nije pročitan tekst iz Politike ekspres (“Ćuruvija dočekao bombe”, 9. april 1999, autor Miroslav Marković, urednik Đorđe Martić, prim. nov.), taj javni poziv na linč. Tada smo se svi uplašili, ali on nije hteo da ode”, rekla je Jelena Ćuruvija tokom svedočenja. “Na članak pročitan u Dnevniku je reagovao tako što je razgovarao sa nekim iz vlasti, ta osoba ga je smirila, rekla mu je da ne brine, da je to samo bio deo medijskih napada. Zato je on ostao u zemlji, jer je dobio uveravanje da ništa strašno neće da se desi.”

Uskoro ćemo dočekati i 22. godišnjicu ubistva Slavka Ćuruvije. Svedoci onog vremena kažu da se na sahrani govorilo šapatom. Slabo se ko više seća da se baš zbog ovog ubistva Zoran Đinđić sklonio u Crnu Goru, što mu se kasnije stavljalo na dušu, kao da Crna Gora nije bombardovana. I možda ga je baš taj metak od kog je ‘99. pobegao stigao onog sunčanog jutra u martu 2003.

Prpa:

Zapamtila bih Kurakovo lice “Kada neko stoji iznad vas s pištoljem uperenim u vašu glavu, dok vi ležite na zemlji, onda ga dobro gledate. Ja sam gledala u ubicu, i ubica je gledao u mene. Nas dvoje smo se gledali, nisam ja njega videla iz daljine. Videla sam ga direktno nad sobom u trenutku kada je odlučivao da li će da me likvidira kao što je prethodno likvidirao Slavka do kog sam ležala. E, pa ta osoba koja je u njega pucala nije bio Kurak. Jer Kurak ima karakteristično lice koje bih zapamtila. Baš zato što su to granične ljudske situacije, naša čula budu naročito izoštrena. To jeste strašan šok, ali vi se nalazite pred smrću i gledate u smrt. Prema tome, ja sam gledala tog čoveka koji nije imao masku na licu i taj čovek nije bio Kurak.” (Vreme, 11. april 2019.)