EN
O tome da je Jovanović kao urednik Svetlosti objavio dva teksta i jedno pismo čitalaca zbog kojih su novine kasnije tužene i platile kaznu od 2,2 miliona dinara, u Kragujevcu se gotovo sve zna.
Presudom je bilo određeno da kazne plate solidarno izdavač, urednik i novinar, autor spornog teksta. Svetlost je, međutim, kao što je praksa u medijima, pokrila sve troškove i nikada od Jovanovića i novinara nije tražila da učestvuju u isplati kazne.
Poznata je u gradu i saga o tome kako je ovaj nedeljnik nekoliko godina kasnije privatizovan i da su novinari ubrzo, zbog neslaganja sa uređivačkom politikom i zaostalih zarada, napustili Svetlost i osnovali Kragujevačke novine.
Taj čin “nelojalnosti” vlasnici Svetlosti su zamerili Jovanoviću i samo njega tužili za sudske troškove koje je firma već isplatila, u periodu od 2007. do 2009. godine. Kako se Jovanović žalio na prvostepenu presudu, a sudski procesi u Srbiji se razvlače decenijama, bivšem uredniku Svetlosti je dug dostigao iznos od 1,5 miliona dinara.
U akciji prikupljanja novca, koju su organizovale njegove kolege, isplaćen je osnovni dug, ali su ostale kamete u iznosu od 820.000 dinara, koje se sada svakog meseca odbijaju Jovanoviću od penzije.
To je ono što je, verovatno najpoznatiji kragujevački novinar, dobio posle 45 godina bavljenja novinarstvom – doživotan dug.
Međutim, nije reč ovde samo o finansijskom apektu. I novinarske plate su bedne, pa je on uspeo decenijama da preživi. Radi se o odnosu prema nekome ko je bio urednik u dva najvažnija štampana medija u gradu, nekom ko je odškolovao brojne generacije kragujevačkih novinara i zbog koga su mnogi od njih počeli da se bave ovom profesijom.
Na kraju tako uspešne karijere nije bilo svečanog ispraćaja u penziju, jer je pravo iz uredničke stolice otišao na biro rada. Na ovaj korak se odlučio kako bi “prespojio” dve godine do penzije, jer Kragujevačke novine, u tom trenutku, nisu imale novca da zaposlenima isplaćuju plate.
U te dve godine Jovanović je primao naknadu sa biroa u iznosu od 18.000 dinara i povezao staž, kako bi konačno stekao uslove za penziju.
Kada je ona konačno i stigla, na scenu su stupili izvršitelji, tako da će Jovanović do isplate duga primati samo trećinu, kako kaže, ionako bedne penzije.
Ako je on posle 45 godina posvećenosti novinarstvu dobio trećinu penzije, čemu možemo da se nadamo mi ostali.
Možda da nećemo proći kao Miroslav Jovanović, školovani novinar, koji je teorijska znanja stekao na Fakultetu političkih nauka, a praktična ispekao u najuticajnijem štampanom mediju južno od Save i Dunava.
Da nećemo završiti kao čovek, koji je novinarstvo predavao u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji i zbog koga su, to otvoreno priznaju, neki od poznatih urednika beogradskih medija počeli da se bave ovim poslom.
Da ćemo imati bolju sudbinu od novinara koji je 45 godina svog života posvetio informisanju građana Kragujevca i obučavanju novih generacija mladih novinara.
I to je možda ono što je najgore u čitavom ovom slučaju. Poruka koju ovakav odnos prema nekome ko je život posvetio novinarstvo, šaljemo mladim generacija koje razmišljaju da počnu da se bave ovim pozivom.
Na njih ova priča svakako deluje demotivišuće, jer posao novinara u Srbiji, u poslednjim godinama, nije nimalo lak, a sada vidimo da on to nije ni kada se konačno domognete penzije.
I kao što je Jovanovićeva dugogodišnja koleginica iz Svetlosti Margita Cvetković napisala u svom komentaru, ostaje gorak ukus nepravde, osećanja poniženosti, umešanosti politike i osvete, kao i nepoštovanja ljudi koji se smatraju uspešnim u svom gradu i profesiji.
Miroslav Jovanović, kao i generacije novinara koje je iznedrio, nisu zaslužili da budu stavljeni na stub srama.
