Autor:
Ljiljana Smajlović

Miloš
Vasić jako se naljutio, čitam u Danasu od 13. februara, što sam rekla da su
vladajuće stranke napokon našle načina da kvadratima u centru Beograda nagrade
svoje političke simpatizere iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije. „Ispada
NUNS“, vajka se Vasić, „kao horda onih partizana, ‘šumaca’ i ‘komunjara’ koji
su došli i sada konfiskuju, nacionalizuju i rekviriraju tuđu ‘privatnu imovinu’
u vidu zgrada“.

Da ne bi bilo zabune, „šumci“, „komunjare“ i partizanska „horda“ nisu moje reči
već Vasićevi prostakluci. Moja je tvrdnja da je Apelacioni sud u Beogradu u
korist NUNS-a doneo politički dirigovanu odluku koju nije obrazložio pravnim
već političkim razlozima, pozivajući se, ne na zakone, već na revolucionarne
zasluge udruženja koje je politički blisko sadašnjim vlastodršcima.

Tokom deset godina koliko NUNS tuži Udruženje novinara
Srbije za vlasništvo nad zgradom u Resavskoj 28 u Beogradu, čak je šest srpskih
sudova potvrdilo vlasništvo UNS-a nad tim zdanjem. Nije bilo suda u Srbiji koji
bi prihvatio da se svojina, osim pravnim poslom i nasleđivanjem, može sticati i
po osnovu političkog programa – sve dok Demokratska stranka nije „reformisala“
srpsko pravosuđe, za koje Društvo sudija Srbije i sve evropske ustanove danas
kažu da je pod „nedopustivim uticajem politike“.

Vasić obmanjuje čitaoce Danasa tvrdnjom da je Apelacioni
sud naložio da UNS i NUNS podele zgradu u Resavskoj „na ravne časti“, odnosno
„lapo-lapo“. Presudu, siromah, izgleda nije ni čitao. Da jeste, možda se ne bi
hvalio da su on i „neki“ iz UNS-a istupili još 1989. godine, na čemu mu se
advokatski tim UNS-a toplo zahvaljuje, jer time ruši presudu Apelacionog suda.
Naime, tražeći osnov da NUNS-u dodeli imovinu UNS-a, sud se odlučio za teoriju
o „odvajanju uz osnivanje“, pa ispada da su pojedinačni članovi UNS-a bili vlasnici
zgrade i svoje vlasništvo prenosili na NUNS ulaskom u tu organizaciju. Da se za
potrebe svoje Službene beleške bavio „operativnim radom na terenu“, odnosno da
je na sajtu UNS-a barem pročitao to o čemu piše, Vasić bi znao da se naš zahtev
za reviziju presude delom zasniva na tome što neki osnivači NUNS-a nisu bili
članovi UNS-a, čime pada u vodu argumentacija Apelacionog suda. (NUNS je,
inače, osnovan u martu 1994. godine, a ne „tek 1993“, kako Vasić tvrdi.)

Glavna Vasićeva prevara ipak je mit o jednom dobrom i
jednom zlom udruženju novinara, o „fašistima“ iz UNS-a i „poštenim
profesionalcima“ iz NUNS-a koji su „pisali i govorili istinu“, pri čemu je
Vasić bio na čelu ove druge kolone u vreme „kada je moralni stav neizbežno bio
i političko opredeljenje“. Mene smešta u društvo „fašističkih pomagača“
„nenarodnog režima Slobodana Miloševića“, da bi mi na kraju teksta onim
uličarskim, „lapo-lapo“ žargonom poručio: „E pa ne može“.

Miloš Vasić i ja bili smo kolege u redakciji Vremena od
1993. do 1997. godine, ali mu to ne daje pravo na vulgarnu familijarnost sa
kojom mi se obraća u Danasu. Ni onda nisam delila njegove sumnjive moralne i
kvarljive političke stavove. U Vremenu sam bila zato što u režimskim medijima u
ono vreme nije bilo moguće izražavanje drugačijeg mišljenja, baš kao što to
nije moguće ni danas, u Srbiji u kojoj je NUNS blizak strankama na vlasti i u
kojoj je sloboda štampe na izuzetno niskim granama. Sećam se okolnosti pod
kojim se u prostorijama Vremena radilo na političkom i finansijskom projektu
zvanom NUNS.

Vasić govori o „spremnosti da se podnesu rizici“. I
zaista, u njegovoj sobi u Vremenu, gde su kao na hodočašće dolazili zapadni
novinari kojim je kao vrhunski autoritet tumačio rat u Bosni, visio je
neprobojni prsluk koji su mu poklonili. No nikom takva zaštita nije bila manje
potrebna. Bosnu je tokom rata video iz NATO aviona kojim je dostavljana pomoć
ugroženim muslimanskim civilima i u koji se, na ljubazni poziv Alijanse, ukrcao
u bazi u Nemačkoj. Iz rata nije izveštavao ni kada mu je rat došao kući, jer je
NATO bombardovanje Jugoslavije, na funkciji predsednika NUNS-a, proveo u
Zagrebu.

Za to vreme je režim Slobodana Miloševića ubio Slavka
Ćuruviju, kom NUNS u jesen 1998, kao „udbašu“ i „rodonačelniku žute štampe“ u
Srbiji nije dao podršku. Tek je mrtvog Slavka NUNS prigrlio kao svog mučenika.
Jedan je istraživački srpski novinar pao kao žrtva sprege mafije i politike
posle 5. oktobra, ali ni Milan Pantić nije bio član NUNS-a, već UNS-a.

Otkuda onda ideja Apelacionom sudu da svojinu ustupa
NUNS-u pod izgovorom da su se njegovi članovi za novinarstvo borili „po cenu
ugrožavanja sopstvenog života“? Možda iz NUNS-a, čija je predsednica Nadežda
Gaće lažno prijavljivala kolege za organizovanje i podsticanje genocida i
ratnih zločina, negde u isto vreme kada je promovisala „reformu“ pravosuđa i
podržavala donošenje skandaloznog zakona o medijima koji je Ustavni sud Srbije
u međuvremenu oborio.

Na osnovu lažne prijave za genocid, Tužilaštvo za ratne
zločine je tri godine bezuspešno tragalo za dokazima koji bi makar jednog
srpskog novinara osudili za ratni zločin. Taj pokušaj fašizacije UNS-a je
propao, ali to nije sprečilo Apelacioni sud da na UNS primeni princip
kolektivne krivice vrlo sličan onom po kom je Srbiji deo međunarodne zajednice
nasilno oduzeo pravo na suverenitet i teritorijalni integritet na Kosovu. Pa se
zbog Milorada Komrakova u korist NUNS-a Nadežde Gaće ekspropriše svojina koja
je denacionalizacijom vraćena UNS-u još 1976. godine.

Niti su svi članovi UNS-a bili đavoli, niti su svi
članovi NUNS-a anđeli. Đinđić je govorio da medijima sa zaslugama za
demokratske promene sleduju medalje, a sudovi u njegovo vreme nisu ni
pomišljali na ovakve presude. Neka sadašnja vlast nagradi Miloša Vasića i
njegove saborce zgradama, platama, karijerama. Samo neka im da zgrade koje se
nalaze u njenom posedu, a ne u privatnom vlasništvu UNS-a.