Da NIN neće preživeti najnoviju „medijsku reformu“ bilo je jasno odmah pošto je, 29. jula 2009, njegov novi vlasnik, švajcarska kompanija „Ringijer“ („Ringier“), smenila dotadašnjeg glavnog urednika Slobodana Reljića.
Na njegovo mesto postavljen je Srđan Radulović, zamenik glavnog urednika Blica, dnevnog lista čiji je vlasnik takođe Ringijer i koji je danas u Srbiji sinonim za politički pristrasno („evroreformsko“) i površno („tabloidno“) novinarstvo.
Pijačarski žurnalizam
Smrt NINa nekako je nastupila vrlo brzo, već sa trećim brojem koji je Radulović potpisao. Naime, na naslovnoj stranici br. 3060, od 20. avgusta, iznad slike srpske vlade u zasedanju, stajalo je „Zezaju krizu“. To prostačko „Zezaju krizu“, bilo je ne samo simbolički kraj NINove poluvekovne tradicije ozbiljnog i analitičkog novinarstva. To je bio i jasan znak da nova uprava najdublje prezire i tu tradiciju – koja je postala suština načina na koji se u NINu pisalo, i sve stare novinare NINa, i svu njegovu dotadašnju čitalačku publiku. Uličarsko-adolescentska naslovnica NINa – „Zezaju krizu“, za mnoge je označila simbolički kraj odgovornog, ozbiljnog i kritičkog novinarstva u Srbiji, i konačnu pobedu pijačarskog („ekonomskog“, „marketinškog“), tabloidnog i infantilnog („urbanog“, „sve što vole mladi“) žurnalizma u ovoj zemlji.
Starim NINovim novinarima izgleda da je neočekivano lako polomljena kičma, zahvaljujući tome što su pristali na poznate japijevskomenadžerske mantre: „Novi vlasnik – nova pravila“ i „Tražili ste kapitalizam gledajte“. Ove mantre su na stare novinare imale tim veće dejstvo jer je redakcija, odmah po preuzimanju lista, preseljena iz Cetinjske ulice, gde se godinama nalazila, u prostorije Blica (Ulica 27. marta). Iščupani iz dotadašnjeg novinarskog ambijenta (iz tzv. beogradskog trougla, koji su činili redakcije Politike u Makedonskoj, NINa u Cetinjskoj i Radio Beograda u Hilandarskoj), NINovci su se obreli u radnoj sredini sa drugačijom, ali već ustaljenom hijerarhijom moći, koju su morali ili da prihvate, ili da je odmah odbace.
Anonimni otpor
Ali, ono što je trebalo da bude njihova pobuna ispalo je prilično neobično. Gotovo sav otpor koji su novinari NINa pružili novim upravljačima sastojao u gunđanju po hodnicima i pisanju anonimnih pisama protesta novom vlasniku.
Prvo takvo pismo zabrinulo je upravu jer je nagoveštavalo mogući skandal. U pismu se, naime, negodovalo zbog „brzometnog izbora na mesto glavnog urednika relativnog anonimusa iz dnevnog lista, dakle osobe bez ikakvog iskustva u uređivanju nedeljnog lista“. Protestovalo se zbog „ponašanja novog urednika i njegovih pomoćnika“, za koje se tvrdilo da u saobraćanju sa kolegama „iskazuju aroganciju, pa čak i nepristojnost u manirima“. Tvrdilo se da se „već posle svega nekoliko brojeva kvalitet NINa srozao na najniži nivo u poslednjih nekoliko decenija“. „Teme su loše odabrane, novinarima se nameću liste obaveznih sagovornika, ne razaznaje se nikakva uređivačka koncepcija“. „Smenite nekompetentne urednike“, zahtevalo se u pismu, „postavite na urednička mesta kadrove iz redakcije NINa, pozovite nas sebi u goste ili dođite kod nas da napravimo strategiju razvoja koja će poboljšati kvalitet (…). Ako to ne učinite, preti opasnost da ostanete zapamćeni kao čovek koji je doprineo da se uništi jedna fascinantna novinska tradicija u Srbiji“, stajalo je na kraju pisma koje su novinari NINa uputili Mihaelu Ringijeru, novom vlasniku ovog nedeljnika.
Agitpropovski tabloid
Upravu je ovo pismo uistinu bacilo u brigu. Javna pobuna NINovih novinara mogla je da naruši idilu „medijskih reformi“ i „tržišnog prilagođavanja“, u kojoj se, u tišini i bez otpora, od uravnoteženih i ozbiljnih novina pravio agitpropovski tabloid jedne stranke i jedne politike.
Ali, posle trećeg protestnog pisma, koje je takođe ostalo nepotpisano, uprava je mogla da odahne. Bilo je jasno da je strah za egzistenciju kod većine novinara NINa nadvladao želju da se pruži otpor, što je značilo da se „reforma“ NINa može još više ubrzati.
Konačno, u pretposlednjem broju NINa (3072, od 12. novembra 2009), izvršena je promena dizajna lista i time na simbolički način završen proces njegove „transformacije“. Kako je stari, dobri NIN već davno pre tora bio udavljen uređivačkim diletantizmom, za mnoge je ovo redizajniranje bilo samo „šminkanje mrtvaca“. Ali, novi dizajn nije bio samo to. Namesto uglednog pokojnika, ovo preoblikovanje izgleda lista simbolički nam je donelo rađanje jednog novog, žurnalističkog stvorenja, jednog novinskog bića koje je na najbolji mogući način simbolizovalo novu vladajuću klasu, novu vladajuću ideologiju i njenu novu „organsku inteligenciju“.
Ukidanje opozicije
I zaista, možete li da verujete da u novom, reformisanom NINu, nedeljniku
koji hoće da se bavi političkim pitanjima, uopšte ne postoji opozicija?! Da, ona ne postoji u onom najbukvalnijem, egzistencijalnom smislu. Opozicije jednostavio nema ni u jednom obliku, čak ni u elementarnim tragovima.
Svi intervjui, sve slike, sve izjave, svi članci gostujućih autora pripadaju političarima koji dolaze iz vladajućeg bloka stranaka. Tu su intervjui ministarke Diane Dragutinović i DSovog koalicionog partnera, Nenada Čanka, tu je autorski tekst visokog DS funkcionera Dragana Đilasa, tu su izjave (sa obaveznim slikama) ministara Jeremića, Dinkića i Jasne Matić, tu je izjava predsednice Skupštine Slavice ĐukićDejanović, tu su izjave državnog sekretara Homena, guvernera NB Jelašića, SPS direktora Dušana Bajatovića, koalicionog poslanika Dragana Markovića Palme…
Svi su oni najviši predstavnici dominantnog političkog bloka i svakako da zaslužuju pažnju. Ali, u „redizajniranom“ NINu nije bilo mesta ni za jedan članak, ni za jedan intervju, čak ni za jednu jedinu sličicu makar nekog iz parlamentarne opozicije, makar nekog iz DSSa, SRSa ili SNSa… Objavljena je samo jedna izjava Velimira Ilića (u dva reda), naravno, bez slike. I to je sve. Štaviše, uredništvo „redizajniranog“ NINa učinilo je nadljudski napor i uspelo da, čak ni jednom jedinom rečju, nijednom jedinom skraćenicom ne pomene makar neku od tri najveće opozicione stranke u Srbiji.
U nedelji u kojoj je politička javnost Srbije proključala zbog usvajanja nove verzije vojvođanskog statuta, u nedelji u kojoj su DSS, SNS i SRS izdavali najuzrujanija saopštenja, njihovi lideri pisali autorske članke po novinama, a njihovi aktivisti organizovali protestne skupove, u toj, dakle, nedelji, Srđan Radulović je uspeo da sastavi čitav broj ovog političkog nedeljnika, a da ni Jednom Jedinom rečju ne pomene da u Srbiji uopšte postoje opozicione političke stranke!
Neoliberalna lakirovka
Zaista hvale vredan uspeh, na kojem bi Raduloviću mogli da pozavide i najozloglašeniji urednici iz doba Miloševićevog autoritarizma.
Jer, tada je, ipak, na RTSa ili u Politici, bilo opozicije, ona je, istina, potcenjivana, njoj se izrugivalo, o njoj se lagalo… Ali, ona je ipak postojala, njena egzistencija je na simbolički način priznavana, makar kroz to ruganje, makar kroz to potcenjivanje i laganje. U redizajniranom NINu, međutim, kao idealnom tipu refor
misanih, modernizovanih, „drugosrbijanizovanih“ novina, opozicije nema čak ni u tragovima.
Da vam je neko, 5. oktobra 2000, rekao da će u Srbiji, 12. novembra 2009, biti moguće praviti politički nedeljnik u kome će pisati samo političari iz vladajućeg bloka, o političarima iz vladajućeg bloka i u prilog političarima iz vladajućeg bloka, da li biste mu verovali? Da vam je neko, 5. oktobra 2000, rekao da će u Srbiji 2009. postojati politički nedeljnik u kome jednostavno NEMA opozicije, i da će taj politički nedeljnik biti upravo NIN – da li biste mu verovali?
Ja ne bih. Kao što ne bih mogao da verujem ni da je moguća uređivačka koncepcija NINa u kojoj je ekonomija, „dakle, ono od čega se živi“, kako u svom uvodniku lepo napisa Radulović, nesrazmerno važnija od politike, kulture i nauke uzete zajedno. I bar da je u pitanju kritička ekonomska analiza, bar da su u pitanju neutralne informacije o svetskim i domaćim privrednim kretanjima. Ne, ako uzmete ovaj broj NINa i pogledate šta sve piše u njegovim hipertrofiranima ekonomskim rubrikama, videćete da je reč samo o najobičnijoj neoliberalnoj lakirovki, i to činovnički pritupoj i dosadnoj. U toj lakirovki sve naše probleme rešava samo stopostotna privatizacija i stopostotno slobodno tržište, u toj lakirovki nam se po ko zna koji put objašnjava da jedini naši jadi dolaze od toga što još nismo dovoljno brzo privatizovali naš EPS i naš Telekom, naše škole i naše bolnice, naše ćerke i naše sinove (pošto „zapadni turisti rado posećuju Beograd zbog prelepih devojaka, a u poslednje vreme i mladića“)…
Cepter, ne SANU
Taj novi ekonomski pristup „oslobođenog* NINa vidi se i po izboru sagovornika.
„Jednom mesečno NINu će se „ispovedati’ o svom poslu, porodici i životu najbogatiji Srbi“, najavljuje Radulović u svom uvodniku. Do sada su se u NINu ispovedali najumniji, najpronicljiviji i najkulturniji Srbi, vreme je da to budu i oni najbogatiji. Treba gledati „ono od čega se živi“, pa je u ovom broju ^ajbogatiji Srbin* Filip Cepter. Odlično, sigurno će NIN svašta da ga pita, i o prvom milionu koji je zaradio u Srbiji, i o prvoj desetini miliona koje je zaradio u Srbiji, i o prvoj stotini miliona, i o prvoj milijardi… I o tome kako je jeftino kupovao firme i još jeftinije otpuštao radnike. Ali, gle, ništa od toga.
„S kim igrate tenis?“, pitao ga je novi NIN, „kada ste prvi put osetili da ćete se baviti biznisom?“, „kako ste upoznali Madlenu?“, „imam jednu fotografiju gde vi stojite sa papom Vojtilom, znači li to da dobro stojite u Vatikanu?“… A sve garniramo slikama napravljenim po najboljem obrascu „Glorije“: Cepter, u nekakvom raskošnom foajeu, naslonjen na koncertni klavir, Cepter sa Madlenom, Cepter sa Silvesterom Staloneom, Cepter sa Muhamedom Alijem, Cepter sa Zoranom Đinđićem… Sve raskošno, moderno, džetsetovski, ocako kako i treba u konačno reformisanim novinama jedne konačno reformisane zemlje…
I pošto je tako shvaćena ekonomija sabila politiku i kulturu, naravno da u NINu više nije bilo mesta za ono na šta su stari čitaoci NINa navikli. U protekloj nedelji jesu bili izbori u SANU, jeste izabrano 59 novih akademika, među njima se doista nalaze i sjajna imena naše nauke i kulture, i NIN jeste o tome uvek pisao… Ali ne, to je ipak bilo pre reforme, pre redizajna, pre pobede evropskih vrednosti… Mi o tome nećemo pisati, za nas je važniji svetskoistorijski sukob dvojice književnih divova – Ređepa Ćosje i Ismaila Kadarea, za nas je važnije da pišemo o aktuelnim izazovima „jezične politike u Hrvatskoj“ (sa gorućim lingvističkim problemom – da li se „neću* ima pisati zajedno ili odvojeno), mi ćemo uvek pametno pisati i još pametnije prećutkivati, sve dok naši ljudi konačno ne shvate kulturni značaj Zagreba i Tirane, sve dok konačno ne prestane to besmisleno interesovanje za nacionaliste iz SANUa i sa Univerziteta…
Sutra: NIN je umro, zašto niko ne plače?
Slobodan Antonić
