EN
U prethodnim tekstovima za Cenzolovku (ovde, ovde) (u)tvrdili smo da su masovni mediji omiljena babaroga dežurnih moralista, litijaških konzervativaca, i svih koji jeftino smatraju o uzrocima društvenih problema. To jest, da je famozno zli i naopaki uticaj medija neuporedivo tanji nego što mu se to pripisuje ili prišiva. Hipoteza o tzv. injekcijskom uticaju medija (prema kojoj mediji naprosto ubrizgaju određeno ponašanje i vrednosti u čoveka) odbačena je i naučno i istraživački poput one o planeti Zemlji kao ravnoj ploči ili koja stoji u središtu Sunčevog sistema.
I ne treba nam mnogo nauke, istraživanja, niti mudrovanja za takav zaključak. Uključimo samo malkice zdravog razuma i zapitajmo se – a zašto bi masovni mediji (i masovna kultura) uopšte imali toliki uticaj na naše građane ili Petre Petroviće sa uplatnica?
Da li to sat i kusur vremena akcionog filma, sve sa eksplozijama, raspojasanim nasiljem i/ili brushalterima, odnosno trominutni video-spot u kojem žene mlate zadnjicama pred muškarcima – zaista mogu bespovratno da izmene, odnosno zatruju mladi i ne-tako-mladi um? I da li će nakon toga omladina u potpunosti da promeni svoj pogled na žene, nasilje, rat, vlast, druge nacije, odnose među polovima, na kulturu i nekulturu? Pa neće.
Uzgred, isti argument ili zdrav razum važe i za kvarnu izmišljotinu koja se naziva „gej propagandom” ili „rodnom ideologijom”. I što su postali putinovski, te narajcano popularni koncepti uoči beogradskog Evroprajda. Pa i kod samog pop-kulturnog ili rokenrol-patrijarha Srpske pravoslavne crkve Porfirija. A da li je muzički obavešteni građanin Prvoslav Perić nekada poslušao stvari poput Neki dječaci Prljavog kazališta, Balada o čvrstim grudima Šarla akrobate, Ana Videosexa i Retko te viđam sa devojkama Idola? Pitanje je krajnje ozbiljno. Da li to gej pesma ili poljubac između dva muškarca u holivudskom filmu zaista mogu učiniti da našeg adolescenta počnu da seksualno privlače – muškarci? Ili da, o jeresi, počne da se oseća kao žena? Da oblači haljinu umesto navijačko-paravojne uniforme? Naravno da jok.
Prisetimo se samo filmova i muzičkih spotova iz legendarnih osamdesetih godina rahmetli stoleća. U tom reganoidnom dobu pumpanja tradicionalnih vrednosti, od Ramba do Rokija, muškarci u filmu su mitraljezima i bazukama upucavali sve živo po Vijetnamu ili Avganistanu, odnosno u ringu mlatili sve što je dolazilo s druge strane Gvozdene zavese. A po muzičkim spotovima, žene sa mini-valovima su u bikinijima ili uniformama navijačica dobacivale lopte, te pućile usta i zadnjice na zadovoljstvo muškića. Obično uz neke sumanute ludačke plesne pokrete.
Pa šta sad, i šta onda? Realnost ili protok vremena su upadljivo demantovali sve zabrinutosti i strahove moralista.
Naime, generacija koja je 1983. imala 16 tinejdžerskih godina – danas broji čitavih 55 revolucija oko Sunca. I, da li se to transformisala u hladnokrvne (i hladnoratne) ubice koji tretiraju žene kao dekoraciju sa smešnom frizurom?
Ne baš. Umesto toga, imamo gradualno uvećanje ženskih i manjinskih prava. A zašto nije? Zato što filmovi i muzički spotovi ne oblikuju ljudske stavove, eto zašto! I pre su posledica nego uzrok nekakvih društvenih promena. I osamdesetih, i u 11. ili 17. veku, baš kao i danas, omladina i razna dečurlija bili su izloženi mnogim kulturnim i političkim uticajima, a ne samo masovnim medijima. Roditeljima, učiteljima, prijateljima, starijim dečacima i devojkama, Biblijama, Kuranima, tetkama, stričevima, komšijama, i ostalima.
Uticaj medija, revisited
U redu. Da li to onda znači da masovni mediji i popularna kultura nemaju nikakav uticaj? Pa, ne baš sasvim. Na primer, nakon što je na bioskopsko platno stigla Ajkula (Jaws, 1975), ljudi su počeli da ubijaju ajkule skoro do istrebljenja. A kada se pojavio Top gan (Top Gun, 1986), upis u pilotske škole porastao je za 500%.
Za one manje ambicioznije, nakon Karate Kida (The Karate Kid, 1986), dečurlija je bila opsedala škole borilačkih veština kao da su tamo delili šarene bombone, a ne šarene karate pojaseve. Drugim rečima, nas jeste obrazovala i vaspitavala i popularna kultura. Na primer, ono što „znamo” o sudskom procesu ili mafijaškim organizacijama zapravo poznajemo iz krimi filmova i serija. I što, naravno, veze sa stvarnošću nema. S tim u vezi, više ljudi zna da izdeklamuje „Imate pravo da ćutite, sve što kažete može biti i biće upotrebljeno protiv vas na sudu” na engleskom nego Očenaš na srpskohrvatskom jeziku.
Slično tome, zbog medicinskih serija kao što su Urgentni centar (E.R.), Uvod u anatomiju (Grey’s Anatomy) ili Doktor Haus (House, M.D.), bolnice imaju problem sa pripravnicima koji sebe odjednom doživljavaju kao sveznajuće primarijuse. I koji greše u mnogim elementarnim procedurama jer su ih bili videli na televiziji, te poverovali da su autentične.
Istraživači kognitivnih pristrasnosti ljudske životinje prepoznaju i tzv. efekat izloženosti (informacijama). Što je samo fensi sintagma za poslovično „Hiljadu puta ponovljena laž postaje istina”. Nije svejedno ukoliko masovni mediji umobolno i svakodnevno ističu da je predsednik neke države – nazovimo ga Aleksandar Vučić – najveći državnik u istoriji, vizionar, graditelj, patriota i prepošteni čovek iz naroda. Da se Srbija gradi i razvija, da su plate i penzije istorijski nikada veće, i da upravo živimo u zlatnom dobu srpske civilizacije. Da je medijski dvojac Đilas & Šolak upropastio državu i društvo. Da se u tekućem ratu u Ukrajini, Rusija samo brani od mrskog NATO i Zapada. Da ne postoje krivica i odgovornost Srbije za ratove i ratne zločine na krvi i tlu Jugoslavije.
Konstantna izloženost ovakvim informacijama zaista ima određene – efekte, odnosno nuspojave po popularnu percepciju. Stotinu mu hipoteza o uticaju medija, šta to znači? Da neki ljudi ipak jesu plastični ili od plastelina? I da ipak misle i rade ono što im filmovi, serije, muzički spotovi i politička propaganda kažu da (treba da) misle i rade? Da masovni mediji ipak jesu – veštice, odnosno babaroge? Ma kakvi. Poenta je mnogo dublja od toga.
Dobra priča
Sve priče postoje da bi kontrolisale ljudsko ponašanje. A priče koje pričaju masovni mediji samo su neke od njih. U tom smislu, filmovi o superherojima nisu ništa novo. Narativi ili mitovi o hrabrim junacima i nadljudima koji savladavaju prepreke i zlikovce postoje od kada postoji čovek. I pre nego što smo provalili pismo, prepričavali smo ih jedni drugima u pećini pored vatre.
Zašto? Da bi nas, omladinu (i one malo starije, a neposlušne), te priče naučile – kako da se ponašamo prikladno.
U tome je suština svih mitova i narativa. Da nas kontrolišu i drže u nekakvom redu, poretku i disciplini. Kao i suština svake kulture, a ne samo one popularne.
Naime, za svako pleme bilo je važno da urođenici nauče kako da love mamute ili da skupljaju hranljive bobice. Ali i podjednako važno da se plemenska ekipa dohvati koplja i toljage, savlada strah i bori protiv neprijatelja kad nužda natera. Zato je omladini za vatrom bilo važno drobiti zašto je naše pleme sveto, najbolje i najlepše, dok su zlikovci i hohštapleri sa druge strane reke zapravo demoni što poštuju đavola i jedu nam decu.
Ovu priču je moguće ispričati na racionalan način, nakon čega bi saplemenici verovatno zaspali ili umrli od dosade. A moguće je ispričati nešto seksi, kao što je to mit. Na primer, mit o nekakvom heroju koji je sam potukao celo suparničko pleme, usput zaklao zmaja, i zatim osvojio najlepšu curu u selu.
Takva narodna priča o Marku Kraljeviću naprosto uradi posao i učini da slinavi klinac krupnih očiju poželi da i sam uradi isto. Bila to podvala ili ne, mit učini da se ljudi podvrgnu potrebama i zahtevima zajednice. I nije to ništa loše, jer stvari naprosto funkcionišu tako. Uostalom, u istoriji plemena je možda bila gomila stvarnih heroja, a drugo pleme je zaista zlikovačko i podlo.
Mitovi mogu biti i superefikasne verzije istine. Brzo se pričaju, lako se pamte, nisu dosadni, a i preskaču mnoge komplikovane, nepotrebne i nezgodne detalje. Baš kao i holivudski film, zar ne?
I ovo je zapravo onaj pravi način na koji masovni mediji „utiču” na ljude. On je mnogo suptilniji, ali i sveobuhvatniji nego što to misle naša tetka, automehaničar, frizerka, odnosno brucoši sa politikologije ili medijskih studija. Nema tu nikakve teorije zavere niti skrivene agende. Priče naprosto postoje da bi nas kontrolisale. I tako je oduvek. Zato možemo da odahnemo već jednom, jer niko ne pokušava da nam „ispere mozak” nekakvim subliminalnim porukama ili pederskom propagandom.
U većini sadržaja masovnih medija i popularne kulture recept je banalan koliko i uspešan. U pitanju su priče koje sa sobom nose određenu sliku o herojstvu, neprijateljima, pravednima, lažljivcima, ženama, ljudima druge boje kože, o dobru i zlu uopšte, zajedno sa svim našim kolektivnim predrasudama, zabludama, i sujeverjima. I ovu priču oni prenose nama, a mi ih gutamo i milujemo se po stomaku ili tamo dole.
Najzad, isto je i sa informativnim programom. Pogledajmo dublje u strukturu svake vesti ili rezultat istraživačkog novinarstva. U pitanju je – dobra priča, zar ne? Sa protagonistom i antagonistom, herojima i antiherojima, i sa dobrim nasuprot zla. Mudri državnici, hrabre vođe, lažni doktorati, odvažni uzbunjivači, kvarni preletači, devastacija prirodne sredine, kriminal i korupcija takođe imaju formu mitova, bajki, legendi i basni, te jednog holivudskog filma.
I onda, Aleksandar Vučić koji u Briselu spava na patosu, boreći se protiv evropskih zlikovaca koji nam rade o glavi? Dobra priča. I koji je svojeručno izgradio najviše autoputeva u pisanoj istoriji, od Mesopotamije do Tita? Isto.
S druge strane, uzbunjivač Aleksandar Obradović kojeg hapse zato što je hrabro raskrinkao kriminal oko prodaje oružja u samim vrhovima vlasti? Takođe dobra priča.
Lokalni moćnik koji po „bunga-bunga” žurkama podvodi naše devojke i devojčice? Moćna priča.
Moćni ministar koji je prepisao ceo doktorat, pa ga je u tom nepočinstvu ulovio izvesni „naš” profesor iz Nemačke? Odlična priča.
Najveća plantaža marihuane u Evropi koja se izdaje za farmu organskog paradajza? Gotovo komično – dobra priča.
Zle korporacije koje nam otimaju zemlju, vazduh i vodu? Još bolja priča.
Gejevi koji svojom propagandom pokušavaju da nam preotmu mušku decu, učinivši da nose haljine i suknje? Isto pakleno dobra priča.
Zli Amerikanci koji nam otimaju teritoriju i svetinje? Najbolja priča. I tako dalje.
Neke od ovih priča su čista propaganda ili lažne vesti, a neke su važne istraživačke priče u interesu javnosti. Ali, zajedničko im je da su sve to – dobre priče o herojima i antiherojima, dobrim momcima i zlikovcima. I što zatim utiče na naše moralne kompase.
Stari Grci su imali Herakla, Ahila, Tezeja i Odiseja, mi imamo Supermena, Betmena, Luka Skajvokera i Harija Potera (te Darta Vejdera ili Voldemorta). Mitovi o herojima koji prevazilaze sve granice i žrtvuju se za zajednicu, ili za nekakve moralne vrednosti, jesu priče koje čine svaku civilizaciju mogućom. U društvu, ljudi, zgrade i putevi su hardver. Mitologija je softver. Isto važi i za naše masovne medije.
