EN
Međutim, u Aberdarevoj, gde se nalazi sedište televizije i ostaci polusrušene zgrade, do dana današnjeg još nisu otpočeli ni pripremni radovi na navedenom objektu. Na konkurs, raspisan 2013. godine, pristiglo je nekih 40 radova, a sedmočlani žiri, koji su činili arhitekte i porodice stradalih, odabrao je projekt za koji su smatrali da najbolje ispunjava zacrtane kriterijume: porodice su, naime, od početka postavile uslov da se prostor u Aberdarevoj ne ruši i da se ne rekonstruiše, nego da se konzervira, „kao primer i pouka da se tako nešto – bombardovanje medijske kuće, koja je prethodno proglašena legitimnim vojnim ciljem – nikad više ne ponovi”.
Dakle, ne rekonstrukcija već konzervacija, ne arhitektonsko-urbanistički koncept kakav su predlagali gradski čelnici (pominjana je čak i nekakva podzemna garaža), već svojevrsni „Zid plača”, gde će posetioci i porodice biti u prilici da odaju poštu nastradalima.
Rešenje o izgradnji memorijalnog centra donela je gradska vlast, na čelu sa tadašnjim gradonačelnikom Beograda Draganom Đilasom. Bila je to jedna od poslednjih odluka odlazećeg gradonačelnika, koga će u novembru 2013. na tom mestu zameniti Siniša Mali (samo rešenje o izgradnji spomen-obeležja doneto je u avgustu 2012. godine). Prvonagrađeni rad bilo je delo tročlane grupe „Neoarhitekti”, koju čine Snežana Vesnić, Vladimir Milenković i Tatjana Stratimirović, sve troje diplomirani inženjeri arhitekture. Po mišljenju stručnog žirija kao i samih porodica, njihov rad je svojom diskretnom simbolikom i tek nagoveštenom poetičnošću na najbolji način u celinu povezao poprište pogibije 16 radnika RTS-a sa već postojećim spomenikom „Zašto?” u Tašmajdanskom parku, podignutom zalaganjem samih porodica, kao integralnim delom budućeg memorijalnog kompleksa.
Na pitanje zašto se u proteklih osam ili devet godina nije odmaklo dalje od usvojenog idejnog rešenja za Memorijalni centar u Aberdarevoj, odgovor bi se mogao kriti u dva različita objašnjenja. Shodno prvom (po mišljenju jednog dela porodica), stvar se krije u jednom od uslova raspisanog konkursa, po kojem bi spomen-obeležje, pored sećanja na stradale radnike RTS-a, trebalo da sadrži i podsećanje na ostale stradale tokom NATO bombardovanja, u skladu sa zvaničnim diskursom srbijanske politike, što i dalje uporno negira svaku odgovornost sa svoje strane u pogledu oružane intervencije NATO-a. Problem sa Aberdarevom je taj što je to jedini slučaj gde je domaći sud utvrdio podjednaku odgovornost kako NATO-a tako i Srbije zbog pogibije 16 radnika RTS-a. Podsetimo se, ondašnji direktor RTS-a Dragoljub Milanović osuđen je na 10 godina zatvora jer nije sproveo evakuaciju zaposlenih u televiziji, uprkos striktnom naređenju savezne vlade: umesto da zaposlene izmesti na „rezervno mesto rada”, odakle je emitovanje programa moglo da se nastavi preko optičkog kabla, on ih je pod pretnjom otkaza držao na mestu koje je alijansa javno proglasila legitimnom metom (već nekoliko sati nakon raketnog udara, nastavljeno je emitovanje programa, upravo preko optičkog kabla).
Shodno drugom tumačenju, iza višegodišnjeg kašnjenja gradnje spomen-obeležja u Aberdarevoj ne stoji ništa drugo do poslovična birokratska lenjost i inertnost. U prve dve godine nakon konkursa odmah je iskrsao problem: deo zemljipgga predviđenog za spomen-obeležje pripadao je republici, a manji pak gradu, zbog čega je valjalo sastaviti protokol, po kojem će međusobno biti usklađene obaveze grada i republike. Utvrđeno je da će RTS biti pravni nosilac tehničke dokumentacije vezane za spomen-obeležje u Aberdarevoj. RTS, kao podnosilac projektne dokumentacije institucijama u Gradu Beogradu, formirao je svoj Odbor za podizanje spomenika i imenovao operativno radno telo za sprovođenje odgovarajućih odluka; kompletirao je tendersku dokumentaciju, raspisao javnu nabavku i ugovorio izradu tehničke dokumentacije. Da bi se obezbedio početak radova na spomen-obeležju – a shodno članu 146. Zakona o planiranju i izgradnji neophodno je još kompletirati i tehničku dokumentaciju. Ukratko, proceduralni put za otpočinjanje radova na izgradnji Memorijalnog centra u Aberdarevoj zapao je u ćorsokak na nekoj tački između relevantnih gradskih institucija: Zavoda za zaštitu spomenika, Ministarstva kulture RS, Urbanističkog zavoda Grada Beograda i Agencije za investicije gradske uprave Grada Beograda (koja je svojevremeno u ime Grada Beograda bila sprovodilac Odluke o pokretanju postupka za izradu projektne dokumentacije i izgradnju spomen-obeležja).
Gradske vlasti morale bi učiniti sve što je u njihovoj moći da pronađu izlaz iz ovog pravno-birokratskog lavirinta kako ne bismo morali da čekamo još narednih 10 godina na izgradnju već projektovanog i odobrenog Memorijalnog centra.
Zoran Janić, esejista i prevodilac
