ENMože se razumeti da će roditelji na suđenju podržati sinove koji će zbog brutalnog zločina možda sledećih deset, dvadeset ili više godina provesti u zatvoru. Ipak, oni će svoju decu moći da vide živu, pa makar i u zatvoru, za razliku od Suzan i Alana Tatona kojima ostaje samo da posećuju grob svog jedinca.
Zbog toga je još teže objasniti poriv da se veličaju mladići koji su Srbiju označili kao zemlji u kojoj se na mučki način ubijaju mladi ljudi samo zbog pogrešnih klupskih boja.
A u takvoj atmosferi, u istoj zgradi suda, dan kasnije je odlučeno da su pretnje navijača Paritzana, koji su novinarki Brankici Stanković sa tribina uzvikivali da će „proći kao Ćuruvija“, samo uvreda. A u toj jednoj rečenici, pretnji, preplelo se mnogo toga. Spomenuto je ime čoveka čije ubice, zbog nesposobnosti ili nehtenja sistema, ni posle 11 godina nisu otkrivene. Novinarima je ponovo poručeno da neće imati zaštitu.
A onaj groteskni aplauz smrti u sudnici i dalje upozoravajuće odzvanja.
Aleksandra Ž. Adžić
