Svaki taj potpis raduje me baš kao što me nekada činilo srećnom kada su novine prenosile moje vesti kao novinara Tanjuga
U međuvremenu promenilo se sve. Jugoslavije odavno nema, ali ime i agencija su ostali. Kao i arhiva prebogata dragocenim fotografijama i snimcima koje niko nema. Među njima i fotografija prve redakcije Tanjuga. Ona je u direktorskoj kancelariji. Direktorka Branka Đukić dočekala nas je baš ispred nje. Vedra i nasmejana.
Ponosna je i na sliku i na tradiciju kuće koju vodi i što sve to tako dugo traje, ali, kaže, tu je da bi sve i dalje trajalo. Jer, moglo je i da ne traje. Kada je rge nešto vise od tri godine došla na direktorsko mesto, agencija je bila na ivici „smrti“. I profesionalno i finansijski.
– Kada sam sela ovde, zatekla sam blokiran račun i dug veći od milion evra. Svaki treći dan padala je prinudna naplata. I sa toplovoda smo bili skinuti. Zbog dugova su nam „Asošijeted pres“ DPA, „Frans pres“ isekli servis. Znači, nismo imali ni straneagencije ni dopisnike iz sveta, a kao imali smo spoljni servis – seća se.
Sada je situacija drugačija. Dugovi su prošlost, a računi se plaćaju mesec za mesec.
Konkurencija nas je održala
Valjalo se i profesionalno uzdići i ponovo osvojiti izgubljeni prostor. Pojavljivanjeprivatnih agencija samo je pomoglo.
– Jesu nam konkurencija, ali da nas njihovo otvaranje nije nateralo da se trgnemo, mi bismo se iznutra urušili. Sami bismo sebe upropastili – iskrena je.
Da su uspeli da povrate stare pozicije, svedoče činjenice da se Tanjugove vesti opet citiraju i da broj korisnika raste… Ali i nagrada koju je ona kao direktorka dobila pre dve godine od Evropske asocijacije novinskih agencija, u konkurenciji menadžera, između ostalih velikih „Rojtersa“, „Frans presa“, ANSA, „ItarTasa“…
– To je kao da naši fudbaleri dobiju nagradu u evropskoj ligi. Priznanje se inače dodeljuje za izuzetne rezultate, a u obrazloženju piše „za modernizaciju i transformaciju Tanjuga“.
Ponosna je na tu nagradu jeg potvrđuje da su na pravom putu, ali najsrećnija je kada ispod vesti u novinama pročita potpis svoje agencije. Svaki taj potpis raduje je baš kao što ju je nekada činilo srećnom kada su novine prenosile njene vesti kao novinara Tanjuga.
U agenciji je bezmalo ceo radni vek, sa izuzetkom nekoliko godina koje je provela radeci u Ministarstvu informisanja u vladi Milana Panića. A školovala se za filozofa. I želela je da ostane na Filozofskom fakultetu po diplomiranju. Nije joj se dalo.
Znanje i ljubavprema filozofiji jedno vreme pokrivala je saradnjom sa filozofskim časopisom „Vidici“. Konkurisala je i za mesto asistenta na Institutu za filozofiju. Nije primljena.
Ali jeste na Tanjugovom konkursu za novinare. Zato i ne želi da kaže da je u novinarstvo ušla slučajno.
– Pre će biti da je sve ipak predodređeno – kaže.
Bilo je to početkom turbulentnih devedesetih godina, kada se bivša država raspadala, uvodio višepartijski sistem, svetska scena trpela tektonske promene. Kao što su se događaji ređali munjevitom brzinom, i njena karijera išla je uzlaznom putanjom.
Ma ćuti više, budalo
Brzo je s političke rubrike otišla u desk za glavnog urednika, što u agenciji važi za jedno od najvažnijih mesta. Po povratku sa privremenog rada u vladi ponovo je počela u desku, a vremenom postala prvo zamenik glavnog urednika, zatim glavni urednik, a u jesen 2009. godine direktor.
Novinarski rad, uključujući i deo koji ne stane u vesti i izveštaje, uvek je hronika društvenog života. Tako je i u Brankinom slučaju. Priseća se kako je bila svedok pravog odijuma dela društva prema Vuku Draškoviću, pre oko dve decenije. Pratila je zapravo sastanak Slobodana Miloševića, Alije Izetbegovića i Franje Tuđmana na Andricevom vencu u Beogradu.
U zgradu gde i sada stoluje predsednik Srbije, naravno, nije se moglo ud, pa je iz zgrade Skupštine Srbije preko puta pokušavala da nešto sazna i javi u redakciju.
– Tada nije bilo mobilnih telefona, pa mi je sekretar Skupštine ustupio svoju kancelariju da se odatle javljam u redakciju. Nekako paralelno s ovim sastankom dešavao se i sastanak Vuka Draškovića sa Stjepanom Mesićem, kada mu je Vuk predočio onu čuvenu mapu razgraničenja. Iz redakcije su od mene tražili da pitam Vuka na čiju ideju su se njih dvojica sreli.
Pozvala je Vuka. Posle njegove druge recenice usledio je šok.
– Čula sam treći glas koji kaže: „Ma ućuti vise, budalo jedna, a ti, drugarice, ostani u sobi!“ Shvatim da je to glas onoga ko je službeno prisluškivao razgovor. Ali nije poenta u prisluškivanju, već u tome da je Vuk torn nekom strašno išao na živce.
Ništa više bez sendviča građevinca
Radeći kao novinar u agenciji, davno se svikla da na poslu ostaje od jutra do sutra. Tako je i sada. I kada oko sedam uveče ode kući, opet prati vesti, telefonom se čuje sa dežurnim urednikom kada stignu dnevne novine… Na poslu je i subotom i nedeljom. Samo na Božić, kaže, nije došla u redakciju.
A ima li kakvog ventila od silnog stresa, šta voli, pitamo.
– Pavolim dizajn, posebno modu. Smatram to površnom crtom karaktera, ali to je što je.
Priznaje i da sve obaveze ne bi mogla da ispuni bez velikog razumevanja supruga Vladimira, inače hirurga, i roditelja koji su joj bili velika pomoć i podrška kada su joj deca, a ima ih troje, bila mala, kao i sada.
– I danas mi, svako jutro, dakle i subotom i nedeljom, spakuju sendvič. Onaj jak, za građevince, sa šunkom i sirom jeg, kažu, ko mnogo radi treba dosta i da jede – smeje se pokazujući sendviče u šuškavoj crvenoj kesi.
