[box align=’box-center’ id=’902′]
Fudbal je najvažnija sporedna stvar na svetu o kojoj svi muškarci i sve više žena zna sve, a mediji su najvažnija sporedna stvar svakog političara i ciljna grupa svake nove vlasti čiji promoteri medijima nude – slobodu štampe. Ponavljajući šablon, ova Vlada Srbije je i pre ustoličenja najavila ukidanje Zakona o javnom informisanju i oslobađanje novinara od cenzure i autocenzure.
Najuporniji u “odbrani” novinarske profesije je vicepremijer Aleksandar Vučić, a rame uz rame s njim je i ministar Mlađan Dinkić, dva dokazana prvoborca u medijskoj sferi. Prvi je poznat po anticivilizacijskom zakonu iz 1998, kojim je uvedeno preko suđenje medijima i novinarima, uz astronomske kazne, a drugi po veoma restriktivnim izmenama i dopunama zakona iz 2009. Oba zakona oborio jer Ustavni sud, s tim što je Vučićev dve godine primenjivan, a Dinkićev je čekao zeleno svetlo, koje nije dobio.
„Sloboda medija svrstana je među devet prioriteta koji su u fokusu nove koalicione vlade. Izuzev gromoglasne najave ukidanja Zakona o javnom informisanju – čiji nestanak neće uticati na ukidanje samocenzure – to su samo deklarativne tvrdnje i želje koje nisu potkrepljene konkretnim koracima“, kaže predsednik ANEM-a Saša Mirković.
Nulta tačaka
Izvan zvaničnih izjava, više usmerenih na antikoruptivno čišćenje medija, malo se šta može čuti o namerama nove vlasti. Neformalno, međutim, ima nagoveštaja da će čišćenje, primerice, poći od nulte tačke – odnosno svega što je prethodna
vlada uradila.
“Ako će biti bačen višegodišnji rad – neka bude. Mi stalno imamo potrebu da budemo ’lepši i stariji’, da sve počinje od nas. Ako naprave bolje, dobro je, ako naprave restriktivnije, snosiće posledice”, kaže za Novi magazin dosadašnja državna sekretarka zadužena za informisanje u Ministarstvu kulture Dragana Milićević Milutinović.
Istine radi, valja reći da poslednjih meseci ni pređašnja vlast nije mnogo govorila već je, radeći, zapravo održavala status quo.
Nema novosti
Promena Zakona o javnom informisanju, na kojem se zasniva “ozdravljanje” medijske sfere, nije novost – to je nalog Medijske strategije i jedna od obaveza sa evropske agende koje je prethodna vlada preuzela, a nova dobila u amanet.
“Završeni su nacrti zakona o radiodifuziji, o javnim servisima i o javnom informisanju. Donet je i Zakon o akreditacijama”, kaže Dragana Milićević Milutinović.
Nacrte treba još redigovati i međusobno usaglasiti u pravnom i terminološkom smislu, pa pustiti u javnu raspravu. Tada će se i doznati šta je u njima, ako ih nova vlast ne baci i otpočne novi zakonodavni ciklus. Prema Akcionom planu Strategije, ti bi zakoni morali biti usvojeni do sredine marta 2013, kada ističe predviđenih 18 meseci. A to je delić onoga što treba uraditi ako Srbija želi da dobije datum otpočinjanja pregovora sa EU.
“Medijska strategija bila je jedan od uslova za dobijanje kandidature i taj dokument Vladi određuje buduće korake u medijskoj reformi. Između ostalog, treba doneti i zakone o transparentnosti vlasništva i zabranjenoj medijskoj koncentraciji i transformisati Tanjug”, kaže za Novi magazin Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a.
Strategija, podseća on, predviđa za povlačenje države iz vlasništva u medijima – septembar 2013. Medijska koalicija koju čini pet udruženja i asocijacija, po imenovanju Dragana Kolarevića za pomoćnika ministra za medije, očekuje da u razgovoru s njim sazna nešto više o namerama Vlade: “Do sada nismo čuli ništa što bi makar bila naznaka šta kabinet Ivice Dačića namerava da preduzme”.
Od studije do strategije
Put do Strategije bio je dug, još od 2000, kada je posle oktobarskih promena suspendovan Vučićev zakon i najavljeno da će se država povući iz vlasništva u medijima, prepustiti ih tržištu i – međunarodnim standardima u slobodi izražavanja. Povlačenje iz vlasništva počelo je traljavom privatizacijom, koja ni nekoliko godina po probijanju roka još nije okončana. Posle potpisivanja SSP sa EU, jedan od prvih zahteva Srbiji bilo je regulisanje odnosa u medijskoj sferi, kao uslov za sticanje kandidature. Zato su vlada Mirka Cvetkovića i ministar kulture Nebojša Bradić, u saradnji sa EU i Misijom OEBS u Srbiji, medijskim i novinarskim udruženjima, počeli rad na dokumentu koji je usvojen 16. septembra 2011. pod nazivom Strategija razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016.
Polazište za Strategiju bila je Medijska studija, koju su pre više od dve godine javnosti predstavili eksperti EU Bent Norbi Bond, Aleksandar Benzek i Andrej Zmeček. Studijom, koju je platila EU, predviđena je većina reformskih koraka, što je i pretočeno u Strategiju.
Šta to treba reformisati? Prvi odgovor daje sama strategija kroz brojke – 321 radio stanica, od kojih je pet nacionalnih, jedna pokrajinska, 48 regionalnih i 267 lokalnih; 134 televizijske stanice, od kojih je šest nacionalnih, 30 regionalnih i 98 lokalnih. Plus dva javna servisa, RTS i RTV. Plus sve brojniji Internet i kablovski mediji. I, naravno, još brojne novine. Prema podacima za 2010. u Registru javnih glasila bilo je 517 štampanih medija; 390 nacionalnih, 69 regionalnih i 58 lokalnih.
Deo elektronskih medija i dalje je državni, uglavnom na lokalu, pošto je privatizacija obustavljena zbog medija na jezicima manjina. Država se još nije povukla ni iz svih štampanih medija, pa ima udela u Politici, Novostima i Dnevniku, a ako je suditi prema Vučićevim najavama – tamo će ne samo ostati, već ojačati pozicije.
Novac, oglasi, kontrola
Suprotno zalaganjima novinarskih i medijskih udruženja, ali i EK koja je detaljno češljala Predlog Strategije, sem RTS i RTV, Srbija će imati još šest regionalnih javnih servisa. Pitanje koje je i u raspravi dominiralo jeste kako će se oni finansirati, posebno ako se zna da pretplata ne pokriva ni sadašnje, a naplativost pada do vrtoglavih 30 odsto.
“Nacrtom Zakona o radiodifuziji predviđena su dva modela finansiranja. Prvi, da se svi finansiraju iz TV pretplate koja ne bi bila kao sada vezana za račun za električnu energiju. Drugi, manje poželjan, jeste njihovo prebacivanje na budžet, što bi praktično značilo povratak u status javnih preduzeća. Šta će biti konačno rešenje znaće se posle javne rasprave i o tome će odlučiti nova vlada i parlament”, objašnjava Dragana Milićević Milutinović.
Javni servis RTS već lobira za jedan od ova dva predloga, ali bez regionalnih servisa, ako je moguće. I s pravom na oglašavanje. Kockice se slažu tako da povratak na javna preduzeća izgleda vrlo verovatan. „Treba sistemski rešiti finansiranje RTS i RTV i time posredno olakšati poziciju komercijalnim emiterima, a naročito na lokalnom nivou koji najviše trpe udare krize“, kaže Mirković.
U direktnoj vezi su reforma sistema oglašavanja i državne pomoći, za šta su rokovi već istekli. Ministarstvo je, kaže dosadašnja sekretarka, lokalnim samoupravama i nadležnim ministarstvima poslalo predloge, ali nije dobilo odgovore.
Jedna od suštinskih primedaba Evropske komisije, koja je i prihvaćena, bila je ona o jasnim pravilima za oglašavanje, posebno državno: “Izvori finansiranja medija u Srbiji koncentrisani su u rukama malog broja učesnika, pa je potrebno primeniti pravila o zaštiti konkurencije kako bi se sprečila koncentracija marketinških budžeta i njihova distribucija na način koji može da rezultira zloupotrebom dominantnog položaja i uticajem na profesionalni i finansijski integritet medija”.
Istekao je i rok za ispitivanje mogućnosti izmena zakona o besplatnima akcijama i PDV-u. Asocijacija medija je predložila niz konkretnih mera za spas štampe, uključujući smanjenje PDV-a i oslobađanje od carine na uvoz repromaterijala. ANEM i Asocijacija se zalažu za oglašavanje koje, blago rečeno, neće favorizovati RTS. RTS traži ravnopravan tretman, kao i lokalni mediji…
Gresi prošlosti
O svemu tome, međutim, nema ni reči. Pređašnji ministar kulture Predrag Marković svom nasledniku Bratislavu Petkoviću predao je Medijsku strategiju, zajedno sa Akcionim planom i nacrtima i prednacrtima zakona.
Dragana Milićević Milutinović nije srela Kolarevića da mu potanko objasni šta je, zašto i kako rađeno, a medijska udruženja su obeshrabrena činjenicom da je on niže rangiran – nije državni sekretar već pomoćnik ministra.
„Ako budu želeli da uče na greškama prethodnika ponašaće se drugačije i za to će imati podršku i onih koji su prema njima sumnjičavi, najviše zbog radikalske prošlosti iz devedesetih i mrlja koje ih do današnjih dana prate zbog medijske
politike iz tog vremena“, kaže Mirković.
Za početak bi, naglašava Obradović, valjalo da pročitaju Strategiju, jer iako nije savršena dobro je polazište, pre svega u nameri da zaštiti javni interes.
[box align=’box-left’ id=’903′]
Zoran Sekulić: Jubilej ni za šta
Krajem septembra navršava se „jubilarna“ godina od kada je Vlada, žureći da dobije kandidaturu za EU, na telefonskoj sednici usvojila Medijsku strategiju, krovni dokument za temeljnu zakonsku reformu medijske sfere, ali se to ni na koji način nije odrazilo na stanje u medijima i novinarstvu. Bar ne na bolje.
Rokovi za sprovođenje Strategije su predugački, pa je bilo naivno očekivati da će pre izbora vlast bilo šta ozbiljnije da uradi na zakonodavnoj transformaciji, pa ni da počne da stvara ambijent za primenu ključnog dela Strategije o povlačenju države iz vlasništva u medijima. Nedavno formirana nova vlast izgleda ima preča posla i teško da je stigla da se „udubi“ u problematiku i preuzete obaveze, sem što odlučno najavljuje ukidanje Zakona o informisanju i rasvetljavanje slučajeva prodaje vlasničkih udela VAC-a u Politici i Novostima.
Ono što je, međutim, moralo već da bude urađeno jeste promena načina finansiranja državnih medija. To je prethodna Vlada propustila da uradi, ali nova ima priliku da „ispravi“ prilikom najavljene revizije budžeta. Akcionim planom, kao sastavnim delom Strategije, predviđeno je da 1. januara 2012. počne primena odredaba SSP koje se odnose na kontrolu državne pomoći i zaštitu konkurencije. Zakon o kontroli državne pomoći donet je sa neprimereno visokim pragom za nedozvoljenu državnu pomoć (30 miliona evra), dok detalji Vladine uredbe o njegovoj primeni nisu poznati.
Činjenica je da se četiri državna medija (Tanjug, Radio Jugoslavija, Jugoslovenski pregled i Panorama) i ove godine finansiraju iz budžeta u iznosima približnim prošlogodišnjim. To znači da je država i dalje posredstvom Tanjuga akter na medijskoj sceni i na medijskom tržištu, produžavajući neodrživo stanje nelojalne konkurencije u odnosu na privatne agencije.
Saznaje se da Nacrt zakona o informisanju, koji je „prošlo“ Ministarstvo kulture uradilo u završnici, sadrži odredbu o neposrednom dodeljivanju sredstava medijima iz budžeta, kao i rešenje da država posebnim zakonom može osnivati javne servise u oblasti javnog informisanja, što je suprotno Strategiji koja predviđa samo javne servise u radiodifuziji. Ovakva formulacija može se protumačiti kao namera da se, pod firmom javnog servisa, očuva status Tanjuga koji bi morao da bude vlasnički transformisan privatizacijom ili besplatnom podelom akcija građanima.
Naravno sve to, kao i druga rešenja zapisana u nacrtima ovih zakona, ne moraju da obavezuju ni novog resornog ministra, ni Dačićev kabinet, parlament još manje, pa sa stvarnom primenom Strategije sve može da krene ispočetka, ali sa upola kraćim rokom, jer je polovina već potrošena „u ništa“. Ključno je, međutim, pitanje da li u novim političkim i drugim centrima moći, za razliku od prethodnih, ima volje da se, shodno slovu Strategije koja ima podršku EU, dobrovoljno odreknu vlasništva u medijima, direktnog budžetskog finansiranja, uticaja, kontrole, pritisaka i uslovljavanja medija?
Da nije korektnosti koja u prvih 100 dana nove Vlade Srbije nalaže uzdržanost, iskustvo bi nalagalo da se kaže da ne treba imati iluzija.
(Autor je bio jedini medijski član radne grupe premijera Cvetkovića za izradu Medijske strategije, u kojoj je predstavljao NUNS, UNS, ANEM, Asocijaciju medija, NDNV i Lokal Pres)
