EN
Na poruke građana da vlast mora da preuzme odgovornost za tragediju, da se moraju utvrditi i konkretne krivice, te da je svima jasno da u državi ne funkcionišu institucije i ne cveta ništa drugo do korupcije, da državu vodi voluntarističko-kriminalna ekipa, te da je sve to skupa odavno postalo opasno po život – režim odgovara starim metodama
Čuvena je izjava koja se pripisuje krvoločnom sovjetskom lideru Josifu Visarionoviču Staljinu, a koja veli da smrt jednog čoveka predstavlja tragediju, a smrt miliona – tek statistiku. Iako nema dokaza da je Staljin ovako što ikada izrekao, čak bi za njegovu ne baš obdarenu intelektualnost bilo čudno da je tako što mogao smisliti, njegovo delovanje, kao i „akcije“ drugih totalitarnih lidera kojima ljudski životi nisu značili ama baš ništa – pokazalisu tačnost i surovost ove „krilatice“. Nju je,međutim, sigurno izrekao, a iz sasvim drugih pobuda, čuveni nemački pisac, novinar i satiričar Kurt Tuholski, želeći da ukaže na to da masivne brojke mrtvih i unesrećenih na čovečanstvo deluju indiferentno (tzv. numerička apatija), kao nešto što je maltene posledica nepovoljnog rasporeda zvezda ili vremenskih nepogoda, a ne ljudskog delovanja, namernog i sistematičnog. Da je to tako, svakodnevno svedočimo: pojedinačni ljudski životi nestaju iza bešćutnih cifara.
Nikakve sumnje nema da je stravična smrt 15 ljudi na novosadskoj Železničkoj stanici, 1. novembra, za predstavnike vlasti bila tek statistički fenomen.Nisu oni, osećajući „prigovor savesti“, sigurno niti jednu noć nemirno spavali, tokom svih ovih godina, zbog stotinak hiljada mrtvih i miliona unesrećenih tokom devedesetih, koji su stradali zbog njihove politike i aktivnog angažmana.Eventualno, možda su imali nemir u trbuhu ukoliko su u jednom periodu strahovali da će odgovarati zbog učešća u „združenom zločinačkom poduhvatu“. Ali, to nije dugo trajalo.
Petnaest ljudi manje-više, šta je to za njih! Tako što je praktično i izrekao u oštroj konkurenciji najmanje pametan „obnašač vlasti“, premijer Miloš Vučević, koji je bezdušno lupetao da je svejedno da li je poginulo 15, 155 ili 1.555 ljudi, odnosno da nijedna brojka ne sme da zaustavi Srbiju.A pod Srbijom on podrazumeva, kao i svi oni, „njih“. U prevodu, ako bi trebalo i milion ljudi da prerano okonča život kako bismomi bezobalno vladali i bili veliki „usrećitelji“, u čemu je problem? Na žalost, mnogi građani su svih ovih godina prihvatili poruku da ljudski život ništa ne vredi u odnosu na interese države, zapravo vlasti. A kvalitet života u nekoj zemlji meri se upravo time koliko u njoj košta život običnog čoveka.
Važan im jedino politički rejting
Nije prošlo ni pola sata od pada nadstrešnice, a već je bilo jasno da tragedija predstavnike vlasti interesuje samo u kontekstu održanja političkog rejtinga. Ne može se reći, odmah su skontali da ih masakr može dovesti u neugodnu poziciju, s obzirom na to da je rekonstrukcija Železničke stanice u Novom Sadu trajala tri godine, da su za nju koruptivno potrošene desetine miliona evra, da su radove izvodili u dobroj meri šalabajzerske firme kojima ne bi dozvolili ni pločice da postave u njihovom privatnom kupatilu… Nisu imali ni sekund empatije, nego su odmah okupili spin-doktore kako bi koncipirali propagandne trikove kojima će umanjiti eventualnu štetu. Jebiga, desilo se, strašno je, ali idemo dalje u svetlu budućnost sa našim neprikosnovenim liderom. Trebalo je i u ovom slučaju upotrebiti numeričku apatiju: režim ima hiljade afera, pa će i pad nadstrešnice u toj ogromnoj brojci da se utopi. Inflacija afera odavno trese Srbiju.
Idemo redom. Niti jedna vest o tragediji iz Kliničkog centra Vojvodine nije smela da izađe a da je prethodno nije odobrio konzorcijum propagandnih mudraca iz predsednikovog kabineta. Bezmalo ceo Novi Sad znao je manje-više precizno broj preminulih, ali su vlasti cifre postepeno saopštavale, takoje procenjeno da treba.Za tu postepenost bio je zadužen Ivica Dačić, ministar za ovo i ono, koji inače snosi ogromnu odgovornost zbog toga što je „mesto zločina“ temeljito očišćeno pre nego što je urađena adekvatna forenzička analiza. Valjda je za to bio angažovan nekakav naprednjački Mister Vulf.
Potom, ona čuvena laž da nadstrešnica uopšte nije rekonstruisana. Ovu neistinu je odmah lansirao Goran Vesić, ministar nadležni, a potom ju je ponovio predsednik, u više navrata.Režimski mediji – bezbroj puta. Vučić je rekao da još ništa ne zna, ali da zna da ta nadstrešnica „nije 60 godina renovirana“.
Setimo se da se već sutradan po tragediji pojavila još jedna dezinformacija, paralelno u svim režimskim medijima, koji imaju zajednički desk. Zvuči somnabulno: Zavod za zaštitu spomenika kulture Vojvodine nije dozvolio rekonstrukciju nadstrešnice. Valjda nisu očekivali da će ova pokrajinska institucija imati hrabrosti da promptno reaguje i da kaže ono što je mnogima odmah bilo jasno – da je to „brutalna laž“ i besmislica. Nisu očekivali ni to da je ovo društvo u toj meri uspelo da, tokom svih ovih godina besomučnih propagandnih laži, stvori i antitela na njih.Na društvenim mrežama je neverovatnom brzinom, sa bezbroj detalja, otkriveno da je nadstrešnica itekako rekonstruisana. Te da je diletantska rekonstrukcija stanice uzrok pada, javljali su se stručnjaci sa dokazima, opet veoma brzo.
Uz dodatak, pad nadstrešnice je doveo u pitanju statiku celog objekta, i nije nemoguće da će se ceo jednog trenutka strovaliti. Bilo je i onih koji su podsetili da mnogim građevinskim firmama koje izvode najvažnije insfrastrukturne radove komanduju ljudi iz sveta naprednjačkog kriminala, koji ne drže do stručnosti, osim što stručno peru pare, što je bio uzrok nekih ranijih afera bez ljudskih žrtava srećom. Imali smo brzo i procene stručnjaka da je rekonstrukcija višestruko preplaćena. A kasnije smo saznali da su mnogi upozoravali da se ovo može desiti, ali da je vlast za to bolela ona stvar.
Kada se razotkrilaneistina, dežurno blebetalo Vučić odlučio je da izvlači kestenje iz vatre i zamuti vodu. Počeo je da priča, u jednom od svojih 300 i kusur direktnih nastupa pred kamerama ove godine, kako je nadstrešnica „samo premazana“, a da je za njen pad kriv rok trajanja. Otprilike, odgovornost snose Drug Tito i drugovi. Ovaj nastup, bezbroj puta parafraziran u režimskim medijima, imao je dva cilja. Da unese zbun u javnost, ali i da da instrukcije „stručnjacima i veštacima“ kakve nalaze ima da izbace prilikom tretiranja uzroka tregadije. Poruka glasi: nisam ja stručan za to, ali ovako treba da bude! Ne dozvolimo činjenicama da aboliraju Druga Tita!
Potom smo svedočili još jednom segmentu ubuđalog naprednjačkog algoritma u kriznim periodima, a o čemu bi osnovci uče na časovima medijske pismenosti. Ili bi bar trebalo. Skretanje pažnje. Po naredbi, režimski mediji počinju tragediju da izmeštaju maltene u crnu hroniku, pošto se na svetu nahode veći problemi, evo Treći svetski rat samo što nije. Svi ćemo poginuti, pa zar da gubimo vreme da raspravljamo o jednoj „omanjoj tragediji“. Onda je tu priča o evropskim integracija, ekonomskim uspesima, otvaranju klastera, Ekspou…
Peti novembar
I taman kada su poverovali da su uspeli sa propagandnim trikovima, dešava se Peti novembar, početak velike bune građana Srbije. Održava se veličanstven protestni skup u Novom Sadu, najveći građanski skup u istoriji ovog grada. Teško je,naravno,proceniti u kojoj meri, ali za brojnost skupa i gnev iskazan na njemu – „zaslužna“ je ne samo jeziva tragedija već i režimsko neljudsko, jeftino spinovanje. Novosađani su poslali poruku da tragedijane sme da ostane statistički fenomen, ni u pogledu broja žrtava, niti u pogledu broja afera zbog kojih nikada niko nije odgovarao, niti u pogledu količine neistina i bestidnosti. I da bi bio red da se sa jeftinom propagandom bar sada zastane. Dosta je bilo! Pročitali smo vas, sve nam je jasno! Bar nas nemojte dodatno nervirati!
Ne samo brojnost nego i poruke sa ovog skupa trebale su režimu da signaliziraju da se nešto promenilo, da ovaj skup nije isti kao mnogi raniji, da su ljudi gnevniji, odlučniji, svesniji i zreliji nego ikada. I da ubuđali algoritam valja promeniti, kako se ne bi i on urušio i počeo da proizvodi ozbiljne kontraefekte. Ali Vučićeva vlast i režimski mediji ne operišu hirurškim instrumentima nego sekirom i lopatom, a to ovih dana dolazi na naplatu. Cena koja će biti plaćena može biti baš visoka.
U udžbenicima propagande govori se o tome da propagandne strategije koje se dugo koriste i nisu izbalansirane produkuju „bumerang“ efekat. Kod publike proizvode žestok otpor i negativne emocije prema osobama i grupama koje iza nje stoje. Sirova propaganda dovodi do žestoke polarizacije društva, ali čak i kod onih koji u nju veruju, ukoliko se baš pretera, dovodi do desenzibilizacije, odnosno apatije. To jest, preostaju samo kontraefekti.
Sile haosa i bezumlja
Na poruke građana da vlast mora da preuzme odgovornost za tragediju, da se moraju utvrditi i konkretne krivice, te da je svima jasno da u državi ne funkcionišu institucije i ne cveta ništa drugo do korupcije, da državu vodi voluntarističko-kriminalna ekipa, te da je sve to skupa odavno postalo opasno po život – režim, kako rekosmo, odgovara starim metodama.Pod broj jedan, potrebno je građane koji protestuju dezavuisati, proglasiti nasilnicima i „šačicom“ zavedenih. Opet fotografije u medijima snimljene pre početka protesta, gde se vidi tek početno okupljanje građana.
Potom ono što već više puta viđeno na protestima i u Beogradu i u Novom Sadu, verovatno i drugde. Pojavljuje se odjednom „čudna ekipa“ koja ruši i razbija, obično izlazi iz prostorija Srpske napredne stranke, dobro kamuflirana. Regrutovana je iz tzv. navijačkih grupa, čitaj iz kriminalnog miljea povezanog sa distribucijom narkotika. Ne može se reći da se 5. novembra u Novom Sadu u razbijanju njima nije pridružila i grupica stvarnih demonstranata, mladića uzavrele krvi. Medijska eksploatacija rušilačkih poriva ima cilj da se delu javnosti pošalje poruku da u pitanju nisu nikakvi građani nego „đilasovci“ koji hoće nasilno da dođu na vlast.Koriste tragediju za to. U pitanju je svojevrsna borba za glavnu vest sa skupa, više to nije veličanstven protest već demonstracija nasilja. „Sile haosa i bezumlja“, kako je to govorio blaženopočivši Milošević.
Gradska kuća je demolirana u propagandne svrhe, a unutar nje i oko nje stajali su specijalci iz Beograda i Novog Sada, kojima je, prema rečima stručnjaka, trebalo maksimalno desetminuta da nasilnike zaustavi i pohapsi. Ali, za to nisu dobili befel odozgo. Pustite ih, treba nam to. Specijalci nisu baš bili zadovoljni ulogom u šouu, pa su ovi odozgo pokušali da ih odobrovolje tako što su im organizovali bogati švedski sto, kada je sve prošlo. Oni veruju da se ljudi mogu kupiti za morske plodove.
Navodno je Vučić sve to pratio u realnom vremenu, nema sumnje da je pitan da li će se i kako reagovati.Procenio je jednog trenutka da mu je politički lukrativno da se pojavi u Novom Sadu i „iskaže hrabrost“. Uz medijsku podršku svakako. Tipično Vučićevo pokazivanje hrabrosti koja se stručno naziva pseudo-herojstvo, karakteristično za kukavice. Termin označava pokazivanje hrabrosti onda kada nema nikakve opasnosti. Opet često korišćen u propagandne svrhe.
Nije Vučić došao u Novi Sad da se pokloni senima žrtava, već da održi „hrabar“ govor ispred stranačkih prostorija i pred medijima. Cilj je višestruk. Pokazuje se hrabrost, reklamira se, štiti se srpska zastava koja je navodno ugrožena, uliva se hrabrost članovima SNS-a koji su se maksimalno ustrašili, a demonstranti se proglašavaju kabadahijama. Kružile su društvenim mrežama poruke koje su hitno poslane članovima stranke, da se okupe i pozdrave predsednika. Pisalo je: mora da mu viču „Aco Srbine“ što duže, čak i ako predsednik bude tražio da se zaustave oni da nastave. Svejedno, sve je izgledalo prilično jadno, stotinak njih.
Kao što jadno izgledaju i straže ispred prostorija Srpske napredne stranke svih ovih dana, od 5. novembra na ovamo. U odsustvu „običnih“ članova, u kordonu stoje funkcioneri i naprednjački tajkuni. Gde se dede 700.000 članova? Ni oni koji provociraju građane na odavanju pošte žrtvama takođe uglavnom nisu nekakve „rendom“ bitange/članovi nego prepoznatljivi likovi. Nosi u sebi kleptokratska vlast bombu koja jednog trenutka eksplodira: niži slojevi postaju svesni da su oni, za razliku od viđenih koji su se namlatili novac za nekoliko budućih generacija, dobili samo mrvice sa stola. I što bi sada oni da budu žrtvena jagnjad. Propaganda tu ne pomaže, pogotovo ne izanđala, bezidejna, u koju skoro više niko ne veruje.
„Žuti“ i „strani plaćenici“
Svi što protestuju su, prema propagandi, „đilasovci“ ili „žuti koji su uništili državu“. Bilo bi lepo da je opozicija u Srbiji tako snažna da može da organizuje masovne proteste i pokrene najrazličitije društvene slojeve. Ali, daleko je to od istine. Prvu stvar koju su naprednjaci učinili kad su došli na vlast i uspostavili kontrolu nad medijima – jeste potpuno, temeljno uništenje opozicionih stranaka, zatiranje opozicionog delovanja. Nismo se nešto preterano bunili zbog toga, ne shvatajući da je to prečica za autokratiju. Neki su hapšeni i satanizovani, a neki kupljeni. Ovi drugi su se brzo pretvarali u naprednjačke jastrebove.
„Žuti“ se spominju i u kontekstu kratkog hapšenja velikomučenika Gorana Vesića. Ono je još enigmatično čak i za one koji tvrde da su superobavešteni. Jasno je da je u pitanju predstava, ali nije jasno ko je kakvu ulogu imao u njoj. Sigurno je da „Sićve“ svojom nije mogao biti zadovoljan. Neki kažu da je zapretio da će u javnost izaći sa kompromitujućim materijalom, pa su ga morali pustiti. No, nećemo spekulisati, već samo reći da Vesić sigurno ima i šta (kompromitujuće materijale) i kako (nije naivan da te materijale ne pohrani na sigurno, za svaki slučaj) i kome (ima dobre odnose sa mnogim medijima, a te dobre odnose je dobro platio) da saopšti, što bi mnoge zabolelo. E sada, interesantno je kako su režimski mediji izveštavali o hapšenju. Iza progona Vesića stoje „žuti“ tužioci i sudije.
Možda je to isuviše grubo poređenje, ali nije skroz bezveze.Gebelsovska propaganda je dugo godina po dolasku nacista na vlast, tvrdila da zemljom i dalje drmaju Jevreji, iako je njihov udeo u stanovništvu bio samo jedan odsto, iako su mnogi od njih već bili ubijeni ili su, oni srećniji, negde pobegli. „Unutrašnji neprijatelj“ je bio potreban kako bi nacisti i njihovi simpatizeri zbili redove, i kako bi se skrenula pažnja sa stvarnih problema i opravdala politička represija.
Bilo je sličnih insinuacija i ranije, u zakucima režimske propagande, ali se ona otelotvorila u svoj svojoj monstruoznosti u izjavi Ljubiše Ristića, nekadašnjeg JUL-ovca. On je otprilike utvrdio da je pad nadstrešnice diverzija koja je imala za cilj rušenje legalne vlasti.
Represija/zastrašivanje
Tu je još jedan prastari metod – represija/zastrašivanje. Besmisleno hapšenje aktivista i političara. Neka od hapšenja su izvedena kao da su se desila u Čileu za vreme Pinočea. Pojavljuje se automobil bez tablica, iz njega izlaze neidentifikovane grdosije koje vas odvoze u nepoznatom pravcu. Sreća pa je reakcija javnosti bila snažna, pa su pritvorenici puštani bez većih posledica. Osim Ilije Kostića, vremešnog gospodina (74) koji je posle policijskog „tretmana“ morao da bude operisan, sa ozbiljnim zdravstvenim posledicama.
Ipak, nikome od njih nije bilo jednostavno provesti određeno vreme, makar bio u pitanju samo jedan dan, u pritvorskim jedinicama koje izgledaju kao srednjovekovni kazamati. Propaganda je hapšenja opravdavala tvrdnjom da su u pitanju poznati nasilnici ili strani plaćenici koji žele da zaustavu državu Srbiju u njenom najvećem istorijskom usponu. No, stvar nije uspela. Niko se nije uplašio, a uhapšeni su postali kod velikog dela građana – pravi junaci. Goran Ješić je posle pritvaranja, takoreći preko noći, postao verovatno najpopularniji opozicioni političar.
Zastrašivanje i nasilje na građanima i studentima od raznih naprednjačkih grubijana tokom odavanja počasti za žrtve (15 minuta tišine) takođe je imalo kontraefekat. Nasilje nad studentima Fakulteta dramskih umetnosti bio je jedan od važnih zamajaca ogromnog studentskog protesta. Ne samo da je većina studenata ustala, nego i brojni profesori, ljudi iz javnih ustanova, mnogi od uglednika koji su do sada „mudro ćutali“.
Svemu toje je doprinela i odrvenela mantra o „stranim plaćenicima“ i „domaćim plaćenicima“. Verovali smo da su ti termini bespovratno istrošeni tokom ludila devedesetih. Kad ono, ne lezi vraže. Teško je pohvatati ko zapravo plaća buntovnike, čitajući režimske medije i glasnogovornike. Valjda dobijaju pare sa svih strana, i sa zapada, i sa istoka, i od domaćih tajkuna, i od „vekovnih srpskih neprijatelja“, okolnih država. Tu su naravno Amerika i mrski Zapad. Vučić je najavio da će obelodaniti izvore kojima se finansiraju protesti u Srbiji. To se verovatno neće desiti, jer bi na kraju ispalo da iste fondacije finansiraju i Vladu Srbije i proteste. U onom malom preostalom, građanskom delu vučićevaca mota se priča, ne odveć javno, da iza protesta zapravo stoji Rusija. I to je stara mantra, kada se tuče po protivnicima i sa leva i sa desna.
Kontraefekti raspamećivanja
Mantra o „stranim plaćenicima“posebno negativan efekat ima kada su na meti studenti i mladi ljudi, koji su preuzeli stvar u svoje ruke. Oni su optuživani da su plaćeni da ruše Srbiju, da su „deo hibridnog rata protiv Srbije“. Kako je bedna bila ona Vučićeva finta kada je pozvao studente da se ne svađaju oko novca koji dobijaju za proteste nego da se uključe u promptan razvoj Srbije. Time se htela među njih ubaciti zla krv. Ali, niko na to nije naseo.
Elem, posebno se režimska propaganda koja se usijala od ustajalosti pokazuje besmislenom kada je u pitanju bunt mladih (studenata i srednjoškolaca). Ne njega nemaju ama baš nikakav valjan odgovor. Nisu očekivali da se tako šta može desiti. Promaklo im je nešto. Doduše, i u antirežimskom delu javnosti odavno je mejnstrim kuknjava da mladi nisu odveć zainteresovani, ogromna većina njih, za paranormalnu stvarnost koja ih okružuje. Verovao je režim da će mlade držati demobilisanima pojedinačnim čašćavanjima iz budžeta, zabavom i najmlađim članovima kriminalnih grupa. Ali, ispostavilo se da se kod njih bes godinama nagomilavao, da su to iskazivali kanalima koji starijima nisu dovoljno dostupni, te da su u međuvremenu i neprimetno potpuno sazreli. Postali i politički i medijski pismeni. Potpuno otporni na propagandu. Ovakva kakva jeste, od njih se odbija kao od zida i proizvodi samo još veći gnev.
Kada se studenti pobune, kada protest postane masovan, čak i najluđi autoritarci znaju da se nešto mora menjati. Ali ne može naprednjačka propaganda da se promeni čak i da im vladar naredi. Šta oni drugo znaju nego da galame i da lažu. Napustili su Vučića stručnjaci, nisu mogli više da trpe da ih on ponižava, tvrdeći da je pametniji od njih. Okružen je samo balvanima. Ostalo mu je da preti, napada, da njegovi mediji studente nazivaju „žutom kugom“, „šakom jada“, „okotom“, „kurtijevcima“, „produženom rukom CIA-e“, a da sa druge strane laprda da su njihovi zahtevi ispunjeni, da moli studente da se vrate u učionice, da im nudi nekakve stanove, i šta već. Ali, to ne pali. Niti će paliti. Znaju za jadac, znaju s kim imaju posla. A ne mogu ni sve tajne službe da pohvataju ko sve učestvuje u otporu, ko smišlja akcije, kako se one sprovode, jer je puno ljudi uključeno. Ne mogu ni da ih posvađaju, ne znaju ni koga bi posvađali.
A onda i ta, isto izanđala finta. Tabloid objavljuje da je Vučić umoran i da je odlučio da se povuče iz politike. Po ko zna koji put je to odlučio. Srbija će bez njega propasti, saopštavaju nam. A onda počinju, kao devedesetih, da pristižu telegrami podrške. Onda se Vučić javlja i pseudo-herojski kaže da se neće povući, da je on „izgradio ovu državu“ i da je neće „prepustiti najvećim lopovima“. Makar ga ubili. Nije prošlo ni pet minuta i već su studenti smisli stotinu pošalica na ovaj račun. Ne stoje akcije dobro vladaru kada postane predmet opšte sprdnje.
Preostaje još jedna stvar: kupovina vremena. Dolaze praznici, dolazi zima, vreme čini svoje. No sa druge strane, front otpora se širi, obuhvata mnoge društvene slojeve. Dižu se svi oni koje je režim lišio ljudskog dostojanstva, a na to ubuđala propaganda nema nikakav uticaj. No, čak i ako vreme dovede do privremenog gašenja energije, ona će se vrlo lako obnoviti, a povoda će sigurno biti. Na žalost ili na sreću.
Ukoliko ova velika buna ne dovede do ozbiljnih političkih i društvenih promena, ona je svakako patosirala Vučićevu propagandu. A to nije malo.
