EN
[box align=’box-center’ id=’14810′]
Urednik KRIK-a Stevan Dojčinović I novinari ovog portal specijalizovanog za istraživanje korupcije i kriminala godinama su pod posebnom prismotrom ili bar predmet posebnog interesovanja što onih koje istražuju, što obaveštajne službe, što tabloida. Sveto trojstvo moći posebno je pokazalo žestoko lice tokom istraživanja KRIK-a o imovini političkih funkcionera, pa je Informer 17. marta 2016. objavio tekst pod naslovom „MAFIJA UDARA NA PORODICU VUČIĆ: Otkrivamo reketaški plan za izazivanje haosa u Srbiji!“ u kojem se tvrdi da „urednik KRIK-a Stevan Dojčinović sa osuđivanim narko-dilerom Vojislavom Jenićem I Amerikancem Endruom Salivenom sprema lažnu aferu o nekretninama porodice premijera!“
„Tog jutra kada su me u jednom broju Informera optužili za sve živo što postoji – da sarađujem sa mafijom, sa stranim obaveštajcima, korumpiranim policajcima itd. – prvo što sam video je kako urednik Informera Vučićević na TV Pink prepričava šta je u novinama. Kupio sam novine i iako to nije bilo prvi put da sam se pojavio u Informeru, video sam da je krupnija stvar u pitanju, što se I pokazalo narednih dana. Praktično, cele nedelje išao je serijal o meni, sve je bilo na naslovnim stranama. Odmah mi je bilo jasno da to nisu samo pisanja Informera, kada sam se malo udubio u tekst, video koje informacije iznosi, a pre svega kada sam video jezik koji je korišćen u tom tekstu, bilo mi je potpuno jasno da je Informer u stvari prepričao izveštaj BIA-e o meni, što se pogotovo videlo kroz termine koje samo obaveštajci praktično koriste“, kaže Stevan Dojčinović za Dosije.
Bilo je potpuno jasno da ih „operativno obrađuju“, čak su jednom uspeli i da snime one koji njih snimaju: „Problem je što sam i tad potcenjivao ovo praćenje. Znate kako to funkcioniše u Srbiji – u Srbiji svako misli da svako svakog prati, da je to nekako normalna stvar I generalno čak je i problem da se bunite protiv praćenja, u najboljem slučaju drugi ljudi će misliti da ste neki ludak ako nemate konkretan dokaz za to. U tom trenutku sam ja pretpostavljao da država stoji iza toga I razmišljao sam – OK, ako je država bar sigurno neće, pretpostavljam, fizički da nas ugroze i hajde da vidimo kako mi da radimo u tim okolnostima.“
Uprkos jasnim signalima da su na „merama“, nastavili su da rade: „U jednom trenutku sam uspostavio i kontakt sa samim ljudima iz Obaveštajne agencije kojima ne želim sada da otkrijem identitet. Prilikom tih kontakata oni su stalno pokušavali da se postave kao moji prijatelji koji treba uvek da me spasu, međutim, kroz samu komunikaciju video sam da me ponovo obrađuju, tako da se praktično ceo moj kontakt sa njima sastojao u tome da oni od mene saznaju šta mi radimo… i verovatno to da jave političarima“, objašnjava Dojčinović za Dosije i dodaje: „I bili su zainteresovani za moje kontakte sa ljudima iz različitih ambasada.“
Jedna od najinteresantnijih je afera „špijun“ kad je putovao u Rusiju 2015. godine: „To mi je bilo treći put da putujem za godinu dana u Rusiju, počeli su da me pozivaju univerziteti iz Rusije da držim predavanje novinarima pošto smo ovde imali dosta uspeha i pritom više puta nagrađivani. Bio sam u Moskvi i Kazanu, a treći put kad sam putovao da održim predavanje zadržali su me na granici, oduzeli su mi pasoš I proveo sam ceo dan u nekom pritvoru na aerodromu u Moskvi… i onda su me praktično deportovali nazad. Nikada ruska strana nije objasnila šta se desilo, zašto sam zabranjen u Rusiji do aprila 2020.“.
<!—->
DOSIJE: Šta ti misliš, šta stoji iza toga?
STEVAN DOJČINOVIĆ: Nemam rešenje. Prvo sam se obratio Ministarstvu spoljnih poslova, koje je tada, kao i sada, vodio minister Ivica Dačić, oni su dužni da se za mene bore kao građanina Srbije i da pitaju. Međutim, Dačić je bukvalno odreagovao, javno izjavio kako on ne sme da pita Rusiju tako da sam ostao bez zaleđine sopstvene države. Onda sam pisao ruskoj ambasadi u Srbiji koja me takođe nije udostojila odgovora, pisao sam čak i Ministarstvu spoljnih poslova u Rusiji, ni oni mi nisu poslali odgovor i na kraju sam, kao, hajde čisto da pokušam, poslao pismo njihovoj tajnoj službi i oni su jedini koji su mi odgovorili, da sam stavljen na neku listu, nisu objasnili koju. U tom periodu je Zapad uveo sankcije Rusiji, onda su Rusi takođe pravili neke crne liste ljudi koji tamo ne mogu otići i … našao sam se na toj nekoj listi zato što predstavljam, po članu nekog njihovog zakona, pretnju po nacionalnu bezbednost I javno zdravlje, što je potpuno neverovatno, ali to je najviše što sam saznao.
Imam dve pretpostavke: nisam ništa subverzivno radio u Rusiji, držao sam treninge novinarima koji se tiču istraživačkog novinarstva, praktično sam ih učio kako da otkrivaju kriminal i korupciju. Situacija u Rusiji je slična kao i ovde, istraživačko novinarstvo nije viđeno kao poželjna profesija sa stanovišta države, naprotiv… To može da bude jedan razlog, a drugi možda jednostavno zato što mi imamo različite donatore, donatori KRIK-a su različite fondacije koje su sa Zapada pa su nas zabranili po toj liniji naših donatora. To ja pretpostavljam, naravno.
… Rešio sam da se oglasim povodom toga, naravno i da tražim odgovore, tako da je to brzo završilo u medijima, baš puno tekstova je izašlo, ali nisam očekivao ogromnu reakciju na socijalnim mrežama, nikad u životu nisam toliko pretnji dobio, preko 300 pretnji samo za jedan dan.
DOSIJE: Možeš da navedeš neku.
STEVAN DOJČINOVIĆ: „Bolje da su te ubili nego što su te vratili nazad“, a bilo je i otvorenih pretnji da će doći da se obračunaju sa mnom. Bila je masa toga, nisam znao šta da radim s tim tako da sam to jednostavno pustio jer se vrlo brzo, posle dva-tri dana, moj slučaj već bio zaboravio i odjedanput je sve to nestalo tako da te pretnje nikada nisam iskoristio u smislu da ih prijavim.
<!—->
DOSIJE: Kako si se osećao?
STEVAN DOJČINOVIĆ: Najozbiljnije pretnje stizale su od ljudi koji vam inače nikad ne prete, jer ako će neka ozbiljna kriminalna grupa da se obračuna s vama onda uglavnom nećete ni dobiti pretnju… Tako da sam ja razumeo da opet prete oni koji su tu nekako negde niže, nikad nisam doživeo da takve pretnje mogu i da se stvarno ispune. Video sam ih kao ljude koji su ekstremni nacionalisti, rusofili i koji su nezadovoljni svojim životom, moraju da se negde istresu.
Ali, naravno, to nimalo nije prijatno. Sa druge strane, mi smo posle toga dobijali I pretnje redakciji i novinarki Dragani Pećo, koje smo prijavili, to je bilo u avgustu prošle godine…
PIO fond nije želeo da nam dostavi jedan najosnovniji podatak, radni staž tadašnjeg premijera i predsednika države Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića, pa smo se žalili povereniku, te ih je on kaznio. Bukvalno smo objavili samo jednu vest kako ćemo dalje da se borimo da dođemo do tih podataka i onda su zapretili, jedan je napisao „kada budete došli u Penzioni fond da vidite to ja ću isto da uđem da vas ubijem tu“, drugi je rekao da će da dođe u redakciju da nas postroji, da nas strelja, što je bilo šokantno. Jedan od te dvojice je na fejsbuk profilu, s koga nam je pretio, objavio svoje fotografije, fotografiju svog automobila i to je čovek koji može vrlo brzo da se pronađe. Mi smo to prijavili policiji, odeljenju za sajber kriminal i sećam se da je policajka koja je tu radila baš profesionalno uradila ceo slučaj, uspela je da dođe do njih, znam da nam je pokazala ko su tačno ljudi koji su nam pretili, i već je posle dve nedelje imala gotov slučaj. Posle toga je slučaj predat u ruke tužilaštvu koje godinu i tri meseca apsolutno ništa nije uradilo.
…NUNS ima jako finu bazu pretnji upućenih novinarima, ponegde se desi da se neki ljudi procesuiraju nakon što su pretili novinarima, ali to je izuzetak. Znači, generalno, to se ne radi, to je jako loše zato što je takav govor neprihvatljiv I dok tužilaštvo ne krene da ga sankcioniše mislim da on ne može da stane.
Drugi problem je što i sami političari na neki način prave tu atmosferu i podstiču je, novinari su poprilično dobre mete da se nad njima istresu i nikad ne znamo koliko ti ljudi stvarno mogu da postanu nasilni, a ono što ih motiviše, bar smo mi to videli iz naših primera, jesu pogotovo one kampanje koje tabloidi krenu da vode, kao i političari, protiv vas. A to je potpuno neprihvatljivo. Tabloidi krenu da vas blate I prozivaju da ste špijuni, a s druge strane imate političare koji javno to govore… Narodni poslanik Đukanović javno nas je prozvao, partija ministra odbrane je mene prozvala da sam narkoman, to je govor koji ne sme da postoji u javnoj sferi, a kamoli da ga koriste ljudi koji vode državu.
[box align=’box-center’ id=’14805′]
Pročitajte i ostale tekstove objavljene u Specijalizovanom Dosijeu br. 41.
