Što bliže ratu, to više interesovanja, ali i apstinencije od vesti

Ova godina je stavila medije pred tri zastrašujuće okolnosti koje menjaju svet. Klimatske promene su počele da bukvalno ubijaju stotine hiljada ljudi, smrtonosna epidemija milione, a rat u Ukrajini desetine hiljada, sa potencijalom da njegove posledice pobiju milione.

Digitalni, zapravo internetski mediji, ponudili su svetu više nego što tradicionalni mediji mogu, ali u takmičenju sa političarima, influenserima i teorijama zavere, njihov napor da nam pomognu da shvatimo svet postaju sve teži i sve manje naplativi, kaže Rasmus Klajs Nilsen, Direktor Rojters instituta za proučavanje medija u predgovoru poslednjem Godišnjem digitalnom izveštaju (Digital News Report – DNR22), sveobuhvatnom svetskom istraživanju razvoja informisanja na internetu.

Zastrašujući pad poveranja u medije

Ukratko, što se monetizacije digitalnog medijskog sadržaja tiče, najveći internetski mediji odnose gotovo sav novac od reklama, dok se ostali bore da prežive, sve češće neuspešno.

Finansijski neuspeh je snažno povezan sa mnogo važnijom, i iskreno rečeno zastrašujućom vrstom neuspeha – padom poverenja u medije i novinarstvo, sve većim grupama bivših korisnika koji jednostavno počinju da izbegavaju informisanje kao takvo, svodeći svoju percepciju sveta na, više ili manje, lično iskustvo i ništa više.

Nakon prošlogodišnjeg skoka poverenja izazvanog pandemijom, došlo je do značajnog pada, uz povećanje boja onih koji medije vide kao običnu alatku u rukama lažljivih i beskrupuloznih političara, na šta veliki brojevi pripadnika naše vrste konačno reaguju potpunim odustajanjem od razumevanja sveta, prepuštajući ga na igranje upravo beskrupuloznim političarima, ali i velikom biznisu, kriminalu i agresivnim nedemokratskim entitetima.

Ovaj gubitak veze između medija i građana jedna je od dve okolnosti koje DNR22 zatiče u gotovo svakoj zemlji sveta u kojoj sprovodi istraživanje (46 medijskih tržišta ove godine, sa više od polovine svetske populacije).

Druga su – mladi, ljudi ispod 30 godina i njihovi novi načini pristupa informisanju, između očigledne nezainteresovanosti za postojeće medije, prirodne radoznalosti i eskapizma u susretu sa realnošću kakvu svakako nisu zaslužili.

Zajedno, ova dva trenda govore dosta depresivne stvari o budućnosti medija, konzumacije vesti i, na kraju krajeva, sudbini sveta. Biznis modeli na kojima su do sada jahali veliki igrači medijskih tržišta sveta sve su neadekvatniji, ali ih to ne sprečava da svoju dosadašnju tržišnu politiku ne sprovode očajnički surovo, targetirajući demografske grupe kod kojih leži zarada, dok ignorišu sve ostale kao da ne postoje.

Tačno je da ovakvo batrganje dovodi u pitanje suštinu medijskog posla i uloge u društvu, ali je jednako tačno da boljih tržišnih modela još uvek jednostavno nema, iako ih čitav medijski univerzum grozničavo traži već godinama.

DNR treba shvatiti kao istraživanje publike koja ima pristup internetu i koristi ga. Na zapadnim tržištima na kojima je internet penetracija tipično oko 95 procenata populacije, rezultati istraživanja koje se sprovodi upravo putem interneta, sasvim su reprezentativni.

Na nekim značajnim tržištima Afrike i Azije, međutim, kao što su Južna Afrika (58%) ili Indija (54%), rezultati su primenljivi na ograničen deo populacije, a posebno tamo gde je bilo nemoguće dopreti do onih koji niti su na internetu, niti znaju engleski jezik. U Indiji, Keniji, Nigeriji i Južnoj Africi, izveštaj se može smatrati istraživanjem mlađe populacija koja govori engleski.

Pa ipak, izveštaj se već 11 godina pokazuje kao sasvim pouzdan u pogledu „čitanja“ trendova koji su prisutni, ili dolaze. Internet zajednica sveta je sve veća, granice unutar nje su jezičke i kulturne, a ne državne, i trendovi se prelivaju jednako kao zagađenje u svetskom moru – stabilnom brzinom i neumitno.

Od balkanskih državica, i dalje je samo Hrvatska pokrivena istraživanjem.

Ukrajina

Prošlogodišnji izveštaj, koji je doneo podatke o povećanju poverenja u medije i advertajzere koji su počeli agilnije da se povezuju sa pouzdanim sadržajima, doneo je izvesnu notu optimizma, koju je malo ko očekivao na osnovu prethodnih izveštaja.

Ovogodišnji padovi u ovim kategorijama, ruku na srce, nisu veliki, ali jesu trend koji se nastavlja na ranije izveštaje, pa je „umereni pesimizam“ u izvesnoj meri možda i hrabrenje medija pred neumitnim padom značaja medija u svetu.

Rat u Ukrajini je, tužan kakav već jeste, u isto vreme značajan lakmus test za prirodu odnosa korisnika prema medijima. Novinari su, naravno, u sred pakla i, pored napisanih i montiranih medijskih proizvoda, šalju neprekinutu lavinu postova na društvenim mrežama, u realnom vremenu, o tragediji koja ih okružuje.

Pa opet, takmiče se sa običnim građanima, piscima, umetnicima, aktivistima, političarima i ostalima koji rade to isto. Takmiče se, ovog puta, i sa vojnicima na frontu i samim Vladimirom Zelenskim (predsednikom Ukrajine, ako nekome treba objašnjenje), u tom smislu. Iako sasvim očekivan, ovaj fenomen je prvi put postao (veoma) značajan deo izveštavanja iz jednog rata.

To što ratova na planeti ima u izobilju, ali je tek ovaj evropski izazvao tako značajnu poplavu na mrežama, jasno govori gde je tehnološki napredak, gde je novac i gde je interes najmoćnijih društava sveta.

Istraživanje prirode odnosa digitalnih medija i njihovih konzumenata u vezi sa ratom u Ukrajini, sprovedeno je, lukavo, u Nemačkoj i Poljskoj, koje su u neposrednoj blizini i pod ogromnim i pretećim uticajem rata, Velikoj Britaniji koja se snažno politički vezala za Ukrajinu tražeći novu ulogu u međunarodnoj politici, a zatim i Sjedinjenim Američkim Državama i Brazilom, koji su na drugim kontinentima.

Prva specifičnost je da u Brazilu i Nemačkoj uzrastna grupa od 18 do 24 godine u ogromnim procentima ne prati ništa u vezi sa napadom Rusije na Ukrajinu. Raspoređenost po vrstama medija i starosnim grupama je logična – u Britaniji, na primer, samo 13% mlađih od 24 godine traži informacije o ratu na TV-u, dok je taj procenat kod starijih od 55 godina iznad 55%.

Ovi stariji se informišu preko društvenih mreža u samo 2% slučajeva, dok je kod mlađih taj procenat oko 15%. Većinu najmlađe grupe ispitanika u Britaniji, međutim, taj rat baš i ne zanima mnogo. Baš kao ni televizija, ali u svih pet zemalja, većina korisnika medija se informiše upravo putem TV-a.

Ta pravilnost, da se ljudi za informacije o velikim krizama okreću u većim brojevima televizijskom informisanju (porasti od 5 procentnih poena u Poljskoj, i 3 u Nemačkoj), ponavlja se iznova i iznova, ali to ne pomaže televiziji da ne gubi publiku konzistentno tokom godina (ne, doduše, u meri u kojoj ih gubi štampa, koja je na putu izumiranja, izgleda).

Doduše, u Brazilu čitavih 23% pre drugih izvora ide na društvene mreže po informacije o ratu, ali Brazil je daleko, a 44% onih koji pre svega gledaju TV vesti je i dalje gotovo dvostruko više.

Fenomen onih koji ponekad izbegavaju vesti o napadu na Ukrajinu nije mali i nije beznačajan. Zato mu se na kraju ponovo vraćamo sa preciznijim podacima. U Nemačkoj, taj procenat je od početka rata skočio sa 29 na 36 procenata, a u Poljskoj sa 41 na 47. To su zaista veliki brojevi i teško bi mogli da ih razdvojimo od rata kao neposrednog povoda. U preostale tri zemlje, ti procenti su isti, ili marginalno različiti.

Ukratko – što smo bliže ratu, to nam je teže da se sa njim suočimo.