ENPožarevac – Povodom pisanja Glasa da je Dragoljub Milanović, bivši direktor RTS-a, iz sedmog paviljona KPZ „Zabela“ prebačen u osmi, poluotvoreni, ministar pravde Zoran Stojković građanima Srbije plasira netačne informacije.
Umesto da saopšti istinu o svim privilegijama koje su Milanoviću neosnovano omogućene od samog dolaska u zatvor i preduzme sve mere kako bi se one odmah ukinule, a odgovorni kaznili, Stojković poseže za optužbama da je ova priča plasirana radi političke kampanje, vređajući time novinare koji rade isključivo u službi istinitog informisanja građana.
Dragoljub Milanović, čovek koji je za vreme svog petogodišnjeg direktorovanja RTS-om stavio u službu režima Slobodana Miloševića, koji je svesno žrtvovao živote 16 svojih radnika jer je unapred znao da će RTS biti bombardovana 23. aprila 1999. godine, koji je uz pomoć „zemunskog klana“ 12. februara 2003. godine pobegao u Crnu Goru odmah pošto je pušten na slobodu do pravosnažnosti presude, u KPZ Zabela uživao je privilegije od prvog dana svog boravka u njemu.
Prva na spisku privilegija koje je Milanoviću omogućio tadašnji upravnik Žarko Kovrlija, bila je da nijedan dan, počev od 3. aprila 2003. kada je priveden u Zabelu, nije boravio u ćeliji već je odmah smešten u posebnu prostoriju, koja je nekad služila za postrojavanje stražara i kao TV-sala osuđenicima. Sledeća privilegija bila je primanje poseta socijalista i radikala, od kojih je prvi „probio led“ Aleksandar Vučić početkom novembra 2003, iako se pravu na proširene posete pre isteka trećine kazne protivio Milanovićev tadašnji vaspitač Aca Stokić, koji je zbog toga penzionisan.
Očigledna privilegija bilo je primanje poseta u kancelariji upravnika ili njegovog zamenika, čije je telefone nesmetano koristio za svoje privatne razgovore. Posebno skandalozna pogodnost koju mu je Kovrlija priuštio jeste probijanje zida sedmog paviljona kako bi mu omogućio nesmetani odlazak u upravnu zgradu, bez sretanja sa ostalim osuđenicima. U ovu zgradu odlazio je sam, iako se osuđenici iz sedmog paviljona izvode van zgrade okruženi sa najmanje četiri stražara.
Vrhunac predstavlja najnovija privilegija u vidu prebacivanja iz sedmog u osmi paviljon, bez ijednog dana prethodnog boravka u tzv. „krugu“, iako u članu 29 „Pravilnika o kućnom redu kazneno-popravnih zavoda“, donetom u skladu sa Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija u maju 1999. godine, stoji da se „u zavodima strogo zatvorenog tipa, u poluotvoreno odeljenje mogu reklasifikovati osuđena lica koja su izdržala dve trećine ukupne kazne“.
To znači da Milanoviću, koji je je u zatvoru, računajući i pritvor u dva navrata, proveo tri godine i četiri meseca, olakšice mogu biti dozvoljene tek u februaru 2009. godine. Ako sve ove privilegije sleduju osuđeniku koji je u zatvor doveden hapšenjem posle bekstva, onda ministar pravde treba da objasni zašto se na prvoj strani dosijea svakog osuđenika, u gornjem desnom uglu, na udarnom mestu, odmah iznad njegove fotografije, ne nalazi podatak o tome da li se sam javio na izdržavanje kazne ili je priveden.
Podsećanja radi, odmah pošto je u Glasu objavljena informacija da je Milanović iz sedmog prebačen u osmi paviljon, saopštenjem za javnost oglasilo se Ministarstvo pravde, izričito demantujući takve tvrdnje, čak i na zvaničnom sajtu Vlade Srbije 25. oktobra, u kome je navedena izjava direktora Uprave za izvršenje zavodskih sankcija Dragoljuba Lončarevića da informacije objavljene u Glasu nisu tačne i da se „osuđenik nalazi u zatvorenom delu Zavoda“.
Pošto je sutradan Glas Ministarstvu „servirao“ precizan podatak da je Milanović u osmi paviljon prebačen 3. septembra 2005. godine i da je raspoređen na rad u zatvorsku ambulantu, kao ispomoć neuropsihijatru Vladanu Ivanoviću, u Ministarstvu je odjednom zavladala „mrtva tišina“. Da bi se, potom, ministar pravde oglasio optužbama o smišljenoj političkoj kampanji.
D. Novković
