EN
Ruski disident Vladimir Bukovski pisao je da ni puška, ni tenk, ni atomska bomba nisu ono što proizvodi vlast: „Vlast rađa čovjekova poslušnost, činjenica da je spreman poslušati. Zbog toga svatko od nas koji odbije pokornost sili smanjuje tu silu točno za dvije stotine pedeset milijuniti deo.“ Srbija ima znatno manje stanovnika od SSSR-a, a pobuna je kudikamo masovnija, pa se zato i sila naprednjačkog režima neuporedivo više smanjuje, takoreći topi se iz dana u dan
Masovna studentska pobuna zatekla je Aleksandra Vučića nespremnog. Angažovao je celokupnu propagandnu mašineriju kako bi dezavuisao studentske i srednjoškolske blokade, ali uzalud, mladi ne padaju na izanđale šibicarske fore presvučenih radikala. U jednom od milion obraćanja naprednjačkoj javnosti, predsednik je blagoizvoleo izjaviti da su se u blokade umešale „zapadne agencije“ preko opozicionih stranaka, nagovarajući studente da s njim ne razgovaraju, sve on to zna zahvaljujući bezbednosnim službama koje revnosno rade.
To je Vučićev jadni pokušaj da odgovori na studentsku parolu: Tebe niko ništa nije pitao. Na stranu činjenica da je predsednik priznao kako zloupotrebljava bezbednosni aparat za prisluškivanje opozicije, kao da smo u Rusiji ili Belorusiji, ovde je zanimljivije nešto drugo. Zapadne agencije? Čudno piše: Ustav Srbije. Studenti ne mogu da razgovaraju s Vučićem iz prostog razloga što on nema nikakva ovlašćenja da ispuni njihove zahteve. Zato se studenti obraćaju nadležnim institucijama, a ne predsedniku.
Optička varka
Jednostavna, ali ubitačno efikasna studentska strategija kao da je raščarala omađijanu masu građana ove zemlje i podsetila ih da Vučić nije supermen, da on nema nikakve natprirodne moći kojima drži društvo i državu u zarobljeništvu. Podsetila ih je i da Vučić zapravo nema nikakvu realnu moć, da je to sve najobičnija optička varka. U suštini, studenti poručuju ono što je Etjen de la Boesi pre sitnih 476 godina pisao u “Raspravi o dobrovoljnom ropstvu”.
Francuski mislilac govorio je o tiranskom vladaru koji svoju moć nad podanicima dobija isključivo zbog njihovog pristanka na ropski položaj: „Kako to da ima toliko ruku da vas udara, osim ako ih ne uzima od vas? Nisu li to vaše noge kojima gazi vaše gradove? Kako to da uopšte ima neku moć nad vama, osim ako to nije vašim posredstvom? Zar bi se usudio da vas zajaši da nije u sporazumu sa vama? Šta bi vam on uopšte mogao da niste jatak lopova koji vas pljačka?“
Vučićeva autokratija zasniva se na dobrovoljnom ropstvu institucija i ljudi koji u njima rade. Kad bi tužioci, sudije, policajci i drugi državni službenici radili svoj posao, kad bi poštovali zakletvu datu prilikom stupanja na dužnost – Vučić ne bi imao nikakvu moć, autokratije ne bi ni bilo. Režim bi odjednom postao bespomoćan, a totalna vlast koju navodno ima – bila bi prokazana kao najobičnija iluzija.
Odbiti pokornost sili
Ruski disident Vladimir Bukovski pisao je da ni puška, ni tenk, ni atomska bomba nisu ono što proizvodi vlast: „Vlast rađa čovjekova poslušnost, činjenica da je spreman poslušati. Zbog toga svatko od nas koji odbije pokornost sili smanjuje tu silu točno za dvije stotine pedeset milijuniti deo.“ Srbija ima znatno manje stanovnika od SSSR-a, a pobuna je kudikamo masovnija, pa se zato i sila naprednjačkog režima neuporedivo više smanjuje, takoreći topi se iz dana u dan.
Studenti su spontano došli na istu ideju koju su smislili prijatelji Bukovskog, sovjetski disidenti, poglavito Aleksandar Jesenjin-Volpin, sin Sergeja Jesenjina. Zahtev institucijama da se vrate zakonima i Ustavu, to je ono što spaja studentske blokade i ruske disidente iz šezdesetih godina prošlog veka. Sovjeti su zakonske tekstove nakljukali silnim slobodama i pravima, a u realnosti su sprovodili najcrnju totalitarnu represiju.
Kako kaže Bukovski, „oni su točno izračunali da se neće naći dovoljno neustrašivih ljudi koji bi od njih zahtijevali primjenu tih zakona“. Do juče je i u Srbiji bilo slično, ali su to studenti promenili preko noći. Ispostavilo se da postoje silne hiljade mladih neustrašivih ljudi spremnih da traže primenu zakona od nadležnih ustanova, policije, tužilaštva, sudova, ministarstava, RTS-a…
„Nismo prisiljeni da se pokoravamo ničemu izvan zakona“, tako je govorio Jesenjin-Volpin. I još: „Malo je važno znati koja banda zločinaca gazi zakone; to ne znači da ja prestajem biti građaninom“. Rukovodeći se ovakvim idejama, ruski disidenti su prestali da budu saučesnici u zlodelu vlasti, probudili su u sebi ličnu odgovornost i postigli unutrašnje oslobođenje. Izašli su iz dobrovoljnog ropstva, baš kao što to danas čine pobunjeni studenti, prosvetari, poljoprivrednici, advokati i drugi građani. To je prvi, nužni, nezaobilazni korak ka stvaranju slobodnog društva.
