EN
Kada se pojave akademske studije o medijima, to obično zanima samo novinare. Ali vremena su sve samo ne normalna. I zato je sadržaj Digital News Report koji je upravo objavio Rojtersov institut za studije novinarstva pogodan da uzbuni znatno više ljudi a ne samo medijske profesionalace.
Ova studija jednom godišnje beleži trenutne trendove u upotrebi medija u 46 zemalja, a nalazi ove nove se mogu sažeti u tri tvrdnje.
Tri četvrtine Amerikanaca ne veruje medijima
Prvo: sve više ljudi namerno izbegava da gleda, sluša ili čita vesti – u Brazilu 54 odsto, a u Velikoj Britaniji 46 odsto. U SAD, Irskoj i Australiji, više od 40 odsto ispitanika takođe je reklo da nije gledalo vesti. Jedna mlada Britanaka kaže: „Izbegavam vesti o politici. Inače se osećam tako beznačajnom. Osim toga, moji stavovi ionako nisu bitni”. Mnogi ljudi, posebno mladi, takođe kažu – da ne razumeju sadržaj vesti.
Drugo: U mnogim zemljama nacionalni mediji i dalje gube poverenje. Najveće nepoverenje je u SAD – samo 23 odsto kaže da veruje medijima. Među konzervativcima – samo 14 odsto. Ali ima i ohrabrujućih primera: u Danskoj, na primer, 69 odsto veruje svojim medijima – povećanje od četiri odsto.
Treće: Značaj tradicionalnih medija opada. Naročito mladi ljudi dobijaju informacije uglavnom sa društvenih mreža i pretraživača. Naročito na Tajlandu, Filipinima i Keniji, društveni mediji su glavni izvor informacija. I ovde TikTok i Instagram postaju sve važniji, Fejsbuk je već dugo u padu.
Za demokratsko učešće je potrebno znanje
Upravo je mešavina izbegavanja vesti i nepoverenja razlog za zabrinutost – čak i ako su neki od navedenih razloga za to razumljivi. Posle dve godine pandemije, ko od nas nije rekao: „Ne mogu više da slušam samo o koroni”?
Ali postoje dva dobra razloga da nastavite da se informište preko renomiranih medijsih kuća – ako ste zainteresovani za učešće u demokratiji. Jer, demokratija se zasniva na razmeni racionalnih argumenata i konstruktivnoj raspravi o tome šta je pravi put. Za učešće u toj raspravi je potrebno znanje. Nije slučajno da autoritarno društvo ide ruku pod ruku sa ograničenjem slobode informisanja. Agresorski rat Vladimira Putina nije slučajno povezan sa radikalnom cenzurom – glasovi koji opisuju ovaj rat kao besmislen i štetan za Rusiju su ugušeni u korenu, kao i demonstracije.
Cenzura i sve veće ograničavanje slobode idu ruku pod ruku. Bilo u Hong Kongu, Mađarskoj ili Poljskoj.
Jer uglavnom su mediji ti koji razotkrivaju laži vlastodržaca. Najnoviji primer su lažne izjave britanskog premijera Borisa Džonsona da u njegovoj zvaničnoj rezidenciji nije bilo velikih žurki tokom lokdauna (međutim, ono što se promenilo – svaki premijer ili premiejrka pre njega zbog toga bi podneo ostavku).
Svako ko izbegava da čita vesti mora biti svestan jedne stvari: život u svetu se vrti dalje, a da mi to ne primećujemo – bilo da su to ratovi ili glad, klimatske promene ili inflacija. Samo oni koji to znaju mogu nešto i da urade. Ko skreće pogled, zabija glavu u pesak, vrši neku vrstu autocenzure – i stoga je slep za ono što dolazi.
I mi novinari snosimo odgovornost
Ali za ovakav razvoj događaja smo krivi i mi novinari. Naše izveštavanje ne sme biti ograničeno na opisivanje negativnih stvari – sve više mora biti osmišljeno tako da pokaže načine na koje naš svet možemo učiniti boljim mestom. Ova vrsta „konstruktivnog novinarstva” sve više dobija na značaju – i, na sreću, u redakcijama ima sve više pristalica.
I sve složeniji svet moramo da učinimo lakšim za razumevanje. To što se mladi sve više okreću od medijskih sadržaja jer ih ne razumeju je znak upozorenja. Potrebno nam je više formata u kojima se događaji objašnjavaju jednostavno i uverljivo.
Ako uspemo da proizvedemo više sadržaja orijentisanih na objašnjavanje i rešenja, ali i zabavnih članaka, video snimaka ili podkastova, onda bi Rojtersov izveštaj za 2023 mogao ponovo da bude malo optimističniji. Međutim, ako se ovako nastavi, demokratija će biti ozbiljno ugrožena.
