Osuđeni za ratne zločine u Srbiji i dalje dobijaju prostor da u televizijskim emisijama tumače prošlost i aktuelna politička zbivanja, često predstavljeni kao heroji i ugledni građani. Dok Regulatorno telo za elektronske medije (REM) retko sankcioniše takve sadržaje, a Ministarstvo informisanja i telekomunikacija ne reaguje, govor mržnje, poricanje i relativizacija zločina ostaju deo javnog prostora.
Od osuđenika do televizijskih autoriteta
Iako su ratovi u Jugoslaviji završeni pre više od tri decenije, u javnom diskursu država nastalih njenim raspadom i dalje opstaju narativi koji podstiču netrpeljivost među nekada zaraćenim stranama, negiraju nacionalne identitete i glorifikuju osuđene ratne zločince. U Srbiji su takvi sadržaji naročito prisutni u provladinim mejnstrim medijima, bez odgovarajuće reakcije nadležnih institucija.
Jedan od najupečatljivijih primera je Vojislav Šešelj, koji je 2018. godine pred Žalbenim većem Mehanizma za međunarodne krivične sudove, naslednikom Haškog tribunala, osuđen na deset godina zatvora zbog podsticanja progona, deportacije i prisilnog premeštanja nesrpskog stanovništva. Uprkos tome, Šešelj se redovno pojavljuje na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću, ali i na drugim provladinim kanalima. Samo tokom proteklih godinu dana više puta je gostovao na televizijama Informer, Pink, Studio B i Kurir.
U jednom gostovanju na televiziji Hepi političarku Aleksandru Jerkov nazvao je „ustaškom ku*vom“, dok je za zaposlene u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju rekao da su „sve go izdajnik tamo“. Iako je reč o televiziji sa nacionalnom pokrivenošću, taj sadržaj nije doveo do izricanja mere emiteru.
Inicijativa mladih za ljudska prava (YIHR) u publikaciji „Stanje poricanja – Srbija 2025: Ratni zločinci kao zaslužni građani“ navodi da su mediji koji daju prostor osuđenim ratnim zločincima i veličaju ih, uz državne institucije i predstavnike vlasti, među najvažnijim akterima negiranja i relativizacije zločina počinjenih tokom devedesetih.
Kao primer, autori publikacije izdvajaju specijalnu emisiju televizije Informer povodom povratka Nebojše Pavkovića iz Haga u Srbiju. Vlasnik i glavni urednik Informera Dragan J. Vučićević tada je rekao: „Čim neko ima nešto da vam kaže protiv Nebojše Pavkovića, znajte da je najgori odron, znajte da je najgori anti-Srbin“, nazivajući Pavkovića herojem, a presudu protiv njega sramnom.
Pavković, nekadašnji general-pukovnik Vojske Jugoslavije i načelnik Generalštaba, pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju pravosnažno je osuđen na 22 godine zatvora zbog zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina na Kosovu 1999. godine.
Na Informeru su gostovali i Veselin Šljivančanin, bivši oficir JNA koji je izdržao desetogodišnju kaznu zbog zločina nad hrvatskim ranjenicima i ratnim zarobljenicima na Ovčari kod Vukovara 1991. godine, kao i Dragan Vasiljković, poznat kao Kapetan Dragan, i Tomo Kovač, nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske.
Prema nalazima YIHR-a, upravo se na televiziji Informer najčešće pojavljuju osuđeni ratni zločinci i „razni kvazieksperti“ koji negiraju ili relativizuju ratne zločine. Autor publikacije Branimir Đurović takvu praksu vidi kao simptom mnogo šireg problema – odsustva odgovornosti i vladavine prava.
„U Srbiji je još od devedesetih široko rasprostranjena kultura nekažnjivosti. To što su osuđeni ratni zločinci prisutni u javnom prostoru i što se predstavljaju kao heroji i ugledni građani ne razlikuje se mnogo od toga što za pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, kao ni za jednu drugu aferu u poslednjih 13 godina, niko još nije odgovarao. Manjak odgovornosti u srpskom društvu svedoči o odsustvu demokratske političke kulture, demokratskih institucija i vladavine prava“, navodi Đurović.
Presude bez težine, žrtve na margini
Kada se pravosnažno osuđeni za ratne zločine predstavljaju kao heroji, ugledni građani ili relevantni politički komentatori, sudski utvrđene činjenice potiskuju se iz javnog sećanja, dok se patnja žrtava umanjuje. Istovremeno se učvršćuje narativ prema kojem su ratovi devedesetih bili pravedna borba za nacionalne interese, a presude Haškog tribunala nepravda naneta srpskom narodu.
„Osnovna poruka koja se šalje građanima Srbije jeste da presude ne znače ništa i da su žrtve zločina manje važne od borbe za ‘srpske interese’. Ovakvim odnosom prema ratnim zločincima promoviše se i učvršćuje narativ o uvek pravednoj i legitimnoj borbi Srbije i nepravdi koja je presudama Haškog tribunala, predstavljenog kao ‘antisrpski sud’, naneta srpskom narodu i njegovim ‘herojima’“, kaže Đurović.
Posledice takvog odnosa ne ostaju unutar granica Srbije. One pogađaju žrtve i njihove porodice i dodatno otežavaju izgradnju poverenja sa susednim državama i društvima koja su bila zahvaćena ratovima.
„Vlast u Srbiji na ovaj način pokazuje da se nije u potpunosti odrekla politike iz devedesetih godina i da, na svojevrstan način, žali za tim vremenima. To je uznemirujuća poruka za narode i države u regionu, a posebno za žrtve zločina koje su počinile srpske vojne i paravojne formacije. Pitanje je da li kao država i društvo možemo da očekujemo da nam susedne države veruju i da nas poštuju dok na ovakav način tretiramo osuđene ratne zločince i ratne zločine“, navodi Đurović.
Zakonski okvir postoji, reakcija izostaje
Zakonski okvir obavezuje medije i institucije da sprečavaju govor mržnje i sadržaje koji podstiču diskriminaciju i nasilje. Član 2 Zakona o javnom informisanju i medijima (ZJIM) naglašava da javno informisanje, osim prenošenja informacija, treba da doprinese sprečavanju sukoba, očuvanju mira i suzbijanju govora mržnje i netolerancije.
Zakonom o elektronskim medijima (ZEM) propisano je da REM kontroliše i nadzire rad pružalaca medijskih usluga, stara se o doslednoj primeni zakona i izriče mere emiterima. Pravilnik o zaštiti ljudskih prava u oblasti pružanja medijskih usluga dodatno zabranjuje sadržaje kojima se otvoreno ili prikriveno podstiču diskriminacija, mržnja ili nasilje prema pojedincima ili grupama, kao i one kojima se takvo ponašanje opravdava, veliča ili relativizuje.
Prijavu REM-u može podneti svako fizičko ili pravno lice koje smatra da je programskim sadržajem povređen lični ili opšti interes. Ako utvrdi povredu zakonskih obaveza ili uslova iz dozvole, REM može izreći meru emiteru, podneti zahtev za pokretanje prekršajnog ili krivičnog postupka ili inicirati postupak pred drugim nadležnim organom.
U praksi, međutim, većina odluka Saveta REM-a povodom prijava protiv medija, uključujući one koje se odnose na govor mržnje, završavala se zaključkom da „nema mesta pokretanju postupka“ ili „nema mesta izricanju mere“. REM od novembra 2024. nije imao Savet, ali je i pre institucionalne blokade retko sankcionisao emitere zbog ovakvog programa.
Đurović smatra da je mehanizam prijavljivanja praktično obesmišljen. Kao ilustraciju navodi postupak koji su pokrenuli nekadašnji zatočenici prijedorskih logora.
„Slikovit je primer od pre nekoliko godina, kada su bivši logoraši prijedorskih logora od REM-a tražili da kazni Milomira Marića zbog poricanja postojanja logora u okolini Prijedora. Zbog toga što REM to nije učinio, podigli su tužbu protiv regulatora, a taj postupak još nije okončan. Nadamo se da će novi Savet REM-a raditi svoj posao u skladu sa zakonom i da ćemo ubuduće moći da koristimo i ovaj mehanizam u borbi protiv govora mržnje“, kaže Đurović.
Odgovornost ima i Ministarstvo informisanja i telekomunikacija. Članom 144 Zakona o javnom informisanju i medijima propisano je da inspekcijski nadzor nad primenom tog zakona i propisa donetih na osnovu njega obavlja Ministarstvo informisanja, ali praksa je pokazala da ono u ovakvim slučajevima ne reaguje.
Crnogorski regulator reaguje tamo gde REM ćuti
Da regulatorni odgovor može biti drugačiji pokazuje Savet Agencije za audiovizuelne medijske usluge Crne Gore (SAMU), koji je doneo odluku o šestomesečnom ograničavanju prijema i reemitovanja celokupnog programa televizije Informer. Povod je bilo emitovanje dokumentarnog filma kojim se osporavaju legitimnost crnogorskog nacionalnog identiteta i savremeno ustavno uređenje Crne Gore.
Agencija je saopštila da je prekršena Evropska konvencija o prekograničnoj televiziji, prema kojoj programski sadržaji moraju poštovati ljudsko dostojanstvo, osnovna prava i slobode drugih i ne smeju podsticati govor mržnje, diskriminaciju ili netrpeljivost.
To nije bio prvi postupak crnogorskog regulatora protiv emitera iz Srbije. U februaru 2026. godine SAMU je pokrenuo postupke protiv televizija Informer, Pink i Prva zbog emisija u kojima su uočeni elementi govora mržnje, negiranja nacionalnog identiteta i glorifikovanja pravosnažno osuđenih ratnih zločinaca.
„Mediji bliski vladajućem režimu u Srbiji puni su sadržaja poput onog čije je reemitovanje zabranjeno u Crnoj Gori. Postupanje SAMU-a poruka je i opomena REM-u da počne da radi svoj posao i ne dozvoli promociju govora mržnje i sadržaja koji podstiču diskriminaciju i netrpeljivost“, naglašava Đurović.
Vlast kao glavni nosilac narativa poricanja
Narativi poricanja i glorifikovanja ne nastaju samo u televizijskim studijima. Prema nalazima izveštaja „Stanje poricanja“, podstiču ih i najviši državni funkcioneri, čime se ovakva praksa normalizuje i širi na druge delove društva.
„Uloga predstavnika vlasti i državnih institucija u glorifikovanju osuđenih ratnih zločinaca i relativizaciji zločina ključna je i najveća. Izveštaji ‘Stanje poricanja’ pokazuju da su najviši predstavnici vlasti glavni nosioci narativa poricanja – od predsednika Republike i članova Vlade, preko gradonačelnika i predsednika opština, do državnih sekretara. Oni svojim izjavama i postupcima podstiču takve narative i ohrabruju ostale segmente društva da učestvuju u praksama poricanja“, kaže Đurović.
Tema ratnih zločina pritom se koristi i kao sredstvo političkog obračuna: za mobilizaciju birača, osvajanje političkih poena i diskreditovanje neistomišljenika. Promena bi, prema Đuroviću, morala da počne od samih institucija, uključujući obrazovni sistem.
„Tema ratnih zločina i osuđenih ratnih zločinaca, upravo zato što je osetljiva, zloupotrebljava se radi sticanja političkih poena, a istovremeno služi kao sredstvo političke borbe čiji je cilj diskreditacija političkih protivnika. Kada bi država promenila odnos prema ratnoj prošlosti, a posebno način na koji se o njoj uči u školama, to bi neminovno uticalo i na promenu odnosa društva prema tim događajima“, navodi on.
Tranziciona pravda izvan medijskog fokusa
Teme tranzicione pravde, odgovornosti za ratne zločine i regionalnog pomirenja u medijima u Srbiji ostaju na margini. Razgovor o njima neizbežno otvara pitanje odgovornosti, ali i dovodi u pitanje dominantne predstave o ratovima devedesetih koje su tokom godina ugrađene u nacionalni identitet.
„Veliki deo srpskog društva ne razume koncept tranzicione pravde, a mnogi bi najradije želeli da se o pojedinim događajima više ne govori i da se oni potpuno zaborave. To je, između ostalog, zato što tranziciona pravda neminovno otvara pitanje odgovornosti. Odgovornost za rat i zločine veoma je osetljiva tema jer je uvek povezana sa pitanjem nacionalnog identiteta“, objašnjava Đurović.
Ratovi i zločini kroz različite narative uklapani su u poželjnu sliku zajednice i njene prošlosti. Suočavanje sa sudski utvrđenim činjenicama zato zahteva preispitivanje uvreženih predstava o sopstvenoj naciji, njenoj ulozi u ratovima i odgovornosti za počinjene zločine. Umesto da javnosti pruže činjenice i prostor za argumentovanu raspravu, mnogi mediji ove teme izbegavaju ili ih politički instrumentalizuju.
„Suočavanje sa prošlošću neminovno zahteva preispitivanje i redefinisanje identiteta, što je veoma težak i nepopularan proces. Mediji će samim tim nastojati da izbegnu ove teme, kako zbog nerazumevanja njihovog značaja, tako i zbog težine koju nose. S druge strane, mediji bliski vladajućem režimu izvrću ova pitanja, odgovornost prebacuju na druge, ujedno koristeći ove teme za etiketiranje opozicionih aktera i organizacija civilnog društva “, zaključuje Đurović.
