Čovek
je, što je najtragičnije, potpuno u pravu. Prema postojećim propisima, lokalne
samouprave samostalno odlučuju na koji će način ispuniti svoju zakonsku obavezu
da obezbede informisanje na lokalnom nivou, prevedeno na jezik svakodnevice,
kojim će medijima dodeliti sredstva.
Primera
radi, prošle godine, u Čačku je gradonačelnik sklopio ugovore sa pojedinim
lokalnim medijima bez konkursa i bez javnog poziva. Za svaki slučaj potpisani
ugovori imaju klauzulu momentalnog raskida. U Kruševcu je bio raspisan javni
konkurs, ali se kao uslov tražilo da pisani lokalni medij ima: dve, (ne jednu
ni tri), već baš dve štamparske mašine u svom vlasništvu, baš kol‘ko poseduje
lokalni list Pobeda.
Ko
je kriv konkurentskom „Gradu“ kad em nema štampariju em nema dve mašine a i ne
stoji baš najbolje u očima lokalne vlasti. U Pirotu, u konkursu se, između
ostalog tražio „dokaz o dobroj saradnji sa lokalnom samoupravom“. Uslov je bila
i „tradicija postojanja lokalnog medija“, pa su tako lokalne Pirotske novine,
poznate po kritičkom pisanju o radu lokalne samouprave, eleminisane po oba
osnova. Za lokalne elektronske medije u Pirotu uslov na konkursu bio je
„kvalitetan program“. Ostalo je nejasno samo ko ocenjuje kvalitet programa. U
Vranju osim opštinske RTV, mediji nisu dobili ni dinara. Nikada, sa tendencijom
da tako i ostane.
Upravo
iz tih razloga NUNS, ANEM i Local press su sredinom prošle godine počeli sa
radom na Preporukama za finansiranje lokalnih medija. Preporukama, i to
neobavezujućim, jer praktično ne postoji drugi način da se lokalnim
samoupravama naloži već samo sugeriše uvođenje drugačijeg sistema finansiranja
lokalnih i regionalnih medija.
Zapravo
postoji, ali on zahteva izmenu Zakona o lokalnoj samoupravi i verovatno još
nekih podzakonskih akata, a to u prevodu znači mnogo vremena i živaca, pa smo
računali da je bolje pokušati sa ovim privremenim rešenjem, jer su lokalni
mediji vapili za pomoć, a gašenje je pretilo i onim malobrojnim novinama, radio
stanicama i televizijama koje još nisu okačile katanac na bravu. Tu, naravno,
ne računam one što su bili na opštinskim jaslama ili su svojom “uređivačkom
politikom” uspeli da umilostive lokalne paše i subaše da im frlje koji dinar,
dovoljan tek za golo preživljavanje..
Široko,
kako se ono ono kaže, oberučke, inicijativu su odmah prihvatili ondašnja
Ministarstva kulture i Ministarstvo za lokalnu samoupravu. Ministri Nebojša
Bradić i Milan Marković su, na konferenciji za novinare, održanoj 15. juna
prošle godine u Media centru, pružili javnu podršku naporima da se unesu
promene u način finansiranja lokalnih medija i obećali da će, učiniti sve ne bi
li se preporuke sprovele u praksi.
Moram
da priznam da mi je bila odmah sumnjiva ovolika dobra volja nadležnih ministara
. Ti im praktično oduzimaš kontrolu nad lokalnim medijima, oni pristaju a ne
moraju i još se kunu da će baš tako „da bidne“. Ali, šta ću, otćutah, da ne
kvarim idilu. Pokazaće se, međutim, da Vranjanci ne kažu džabe: mož‘ da bidne
al‘ ne mora da znači.
Predstavnici
NUNS, ANEM i Local press su, potom, 28. avgusta, da ponovim, prošle godine,
uputili ovim ministarstvima naš predlog preporuka za finansiranje lokalnih
medija.
Osnovna
ideja je bila da se finansiraju medijski sadržaji a ne plate zaposlenih, te da
se umesto subvencija uvede projektno finansiranje, raspisivanje konkursa,
formiranje nezavisnih komisija, jasni kriterijumi raspodele, potpune javnosti u
odlučivanju, etc… Da ne dužim sa detaljima jer, pokazaće se, to za epilog i
nije tako važno.
I
posle skoro godinu dana našeg upornog insistiranja, dopisa, otpisa, nekoliko
sastanaka sa predstavnicima ministarstava i međusobne prepiske, takoreći ničim
izazvano, Ministarstvo kulture objavi na svom sajtu Preporuka za finansiranje
lokalnih medija! Mašala, računam, bolje ikad nego nikad. Još kad letimice
pogledah tekst, vidim mahom sve, ustvari gotovo sve kao u našem predlogu i
osetih kako mi blago trnu prsti od zadovoljstva.
Udubim
se malo više, iskustvo me uči, kad ono stvarno – sve isto sem dve najvažnije stvari:
lokalna samouprava opredeljuje ne sva već samo deo ukupnih sredstava
predviđenih za informisanje, a u odlučivanju, u „nezavisnim“ komisijama,
ministarstvo ubacilo i predstavnike lokalne samouprave!
To,
praktično, znači, da pojednostavim, lokalna vlast, čak i ako prihvati ove
preporuke, a ne mora, od ukupno predviđenih, recimo, 10 miliona dinara za
informisanje građana, može da za projektno finansiranje odvoji samo milion, a i
u raspodeli te milostinje opet se i lokalna vlast pita kome će biti udeljena ta
sića.
E,
sad, što bi rekao Lane Gutović, zašto vam ovo pričam? Nacrt medijske
strategije, koji je sačinila radna grupa sastavljena od eksperata, predstavnika
svih relevantnih medijskih udruženja i asocijacija, kao i medijske industrije,
ali i Ministarstva kulture, zasniva se, kad je u pitanju finansiranje medija,
upravo na principima koji su sadržani u predlogu Preporuka koje su sačinili
NUNS, NDNV i Lokal press. Kao što je poznato radna grupa se jednoglasno složila
i prihvatila te principe.
Dalja
procedura nalaže da nakon javne rasprave, koja se ovih dana završava,
Ministarstvo kulture predlaže konačan tekst Medijske strategije koju potom
usvaja Vlada Srbije. Zvuči vam nešto poznato? Mislim, sve ovo oko Preporuka za
finansiranje lokalnih medija i Medijske strategije. Da pojasnim. Malo je čudno,
da ne kažem zabrinjavajuće, da Ministarstvo kulture u Preporukama ne prihvata
ono sa čim se, makar indirektno, preko svojih predstavnika, zdušno založilo u
nacrtu Medijske strategije, zar ne? Ne bih da budem maliciozan i da tvrdim da
nas opet očekuju razna iznenađenja, recimo oko statusa Tanjuga, regionalnih
javnih servisa, povlačenja države iz medija, ali bih ipak, na kraju, opet
citirao Vranjance, zlu ne trebalo: mož‘ da bidne al‘ ne mora da znači.
PS.
Svaka sličnost sa stvarnim događajima, ličnostima i namerama Ministarstva
kulture je slučajna.
Autor: Vukašin Obradović
predsednik, Nezavisnog udruženja novinara Srbije
