SUMRAK

Karikatura-17 Jurica Dikić

Pravljenje spisaka domaćih izdajnika i stranih plaćenika, kao i targetiranje nezavisnih novinara, redakcija i nevladinih organizacija su takođe jedan od Vučićevih „pozajmljenih“ alata od Velikog Brata iz Kremlja.

Dok se mnogi u svetu trude da urade nešto konkretno da Ukrajina ne bude ritualno žrtvovana na oltaru predsednika Ruske federacije Vladimira Putina, Aleksandar Vučić, poput pravog vladara, u crkvi se svako jutro moli, jer ne zna šta mu je činiti.

 

“Svakoga dana će biti sve teže. Samo se nadam da prestane rat u Ukrajini. Boga molim. Ja sam išao nekoliko puta godišnje u crkvu, sad više ne znam šta da radim, da idem svaki dan da se Bogu pomolim da nešto pomogne. Ovo nema veze s nama“, veli predsednik države Srbije.

 

Iste one zemlje koja je zvanično tvrdila da nije bila u ratu tokom devedsetih, dok je odavde slala paravojne formacije i pumpala srbijanske domoroce oružjem, mržnjom i propagandom po Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Danas njegovi dobošari stvaraju slično predratno bezumlje, koje podseća upravo na to vreme.

 

Bogohulne su molitve predsednika Vučića, ukoliko njegovi sledbenici i plaćenici po propagandnim televizijama, novinčinama i portalima, šire proglas o očuvanju ruskog naroda, dabome, na tuđoj teritoriji. Iako su možda i najvažniji izbori u ovih deset godina vlasti Srpske napredne stranke, za manje od mesec dana, svi mediji, čak i oni normalni, bruje, razumljivo, o agresiji Rusije na Ukrajinu.

 

Svakako i da je centralna figura svih fokusa, prajm tajmova i naslovnih strana dnevnika, nedeljnika i mesečnika Vladimir Putin. I Slobodan Milošević je u svoje vreme bio najpoznatiji Dart Vejder u svim medijima, budući da je bio zakleti protivnik nadolazećeg XXI veka. Zato sada Vučićevi advertajzing čarobnjaci pokušavaju, kroz svoje propagandne gavrane, da održe pod kontrolom putinofilsko javno mnjenje, koje uveliko na ulicama Beograda pozdravlja razaranje nezavisne države Ukrajine.

 

Međutim, postoji jedna stvar koja ne može da se pripiše samo predsedniku Vučiću, a to je da ceo ovaj teret zaostavštine u vidu patološke ljubavi prema predalekoj zemlji Rusiji i metafizičke povezanosti sa njenim diktatorom u stvari jeste samo deo jednog kontinuiteta, kako bi to sve nazvao poznati advokat Srđa Popović.

 

Od Miloševića, preko Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, pa do danas, sve su vlasti negovale i gajile rusofiliju. Skoro da nisu postojali dani, unazad 30 godina, kada barem jedan domaći medij nije pohvalio što Rusija uopšte postoji. Zato u ovom trenutku imamo jedan medijski multiverzum, kao u Marvelovim filmovima, u kojem iole zdravorazumni građani i građanke Srbije ne mogu više da se snađu da li živimo u prošlosti, sadašanjosti ili budućnosti, i ko su nama, zapravo, prijatelji, a ko ne.

 

Sve ono što Vučić, najlukaviji učenik Vojislava Šešelja, radi sa medijima unazad deceniju, to Putin radi već tri puta duže. Pravljenje spisaka domaćih izdajnika i stranih plaćenika, kao i targetiranje nezavisnih novinara, redakcija i nevladinih organizacija su takođe jedan od „pozajmljenih“ alata od Velikog Brata iz Kremlja.

 

Uprkos tome što čaršija šapuće da Putin i nema neke simpatije prema našem kormilaru, Vučić je rado viđen gost u Moskvi, baš kada bi trebalo da se dese neki izbori. Nije Putin u tome bio usamljen, njegovi skoro pa pobratimi po nasilju Orban i Erdogan su takođe učili iz istog udžbenika kako da se obračunavaju sa unutrašnjim neprijateljem.

 

Ipak, dobar deo javnosti ovde ne može organski da podnese vladavinu Aleksandra Vučića, dok sa druge strane ta ista skupina podržava sve ono što čini Vladimir Putin. U toj grupi se danas nalazi i antivučićevska opozicija, koja na sva zvona priča o medijskim slobodama, ljudskim pravima i demokratiji, dok se u danima kada Evropa dožviljava novo krvoproliće, javlja tek pokoji stidljivi opozicioni glavešina da kaže „mir, brate, mir“.

 

Ta ista izopačena proračunatost nas je i dovela do toga, da nam je NATO bombardovanje SRJ „agresija“, dok je razaranje Ukrajine „intervencija“. Zato bi mediji morali da “guraju” izbore u prvi plan, pošto ličnosti kao što je A. V. najbolje znaju da se snalaze kada se smisao planete Zemlje svede na Krv & Tlo. Potrebno je kontinurano i temeljno da se ukazuje na Vučićevu zloupotrebu rata, neosetljivost na patnje Ukrajinaca i – naravno – vraćati neke stvari iz predizborne agende koja je bila na stolu pre početka agresije, kao što su ekologija, raznorazne naprednjačke afere, malverzacije i  nepočinstva.

 

Jer ovaj zlokobni sumrak koji se širi Evropom zahvatiće i ove krajeve. Probudiće se drevne sile koje su jedva utihnule devedesetih, proradiće radikalske vijuge, skočiće im Šešelj u krvi, videće samo priliku  da zadaju završne ubode u srce medijske slobode. Od tog Trećeg aprila ništa više neće biti isto. Kao da odzvanja: “Kada su došli po mene, nije preostao niko da se pobuni.“

 

Na ivici smo da se tako nešto desi.

 

Tagovi

Povezani tekstovi