Subota, 6. novembar
Posle dužeg vremena, svi
smo na okupu. Dunja, novopečeni student novinarstva, prvi put od početka
školske godine provodi vikend kod kuće. Vuk, na moje zadovoljstvo, nema tih
ambicija. Za jednu porodicu i dvoje novinara je previše, a tek troje! Veroslava,
sva blista, uživa u svakom trenu porodičnog okupljanja. Ona i ne skriva da
teško podnosi Dunjino i moje odustvo. Još ne može da se pomiri sa novom
situacijom u kući, nikako da se navikne na joj deca nisu tu, pored nje, na oku,
sve vreme.
Živeći poslednjih šest meseci na relaciji Beograd – Vranje, subotu uglavnom
provodim u redakciji. „Vranjske“ sve teže opstaju. Posle 16 godina, opet smo
praktično na početku, na ivici provalije. Apsurdno ali Vranje je, uostalom kao
i Srbija, danas zemlja fleš bekova. Direktor lokalne RTV, mrtav ‘ladan, skida
film o 5. oktobru simboličnog naslova „Dan kada sam rešio da ostanem“ Predraga
Bambića. Ovdašnji socijalisti prete da će prestati da komuniciraju sa dvojicom
novinara „Vranjskih“ jer nisu zadovoljni kako su pisali o „grandioznom“ skupu
SPS u Vranju i, zamislite, boravku patrijarha na jugu Srbije!? Nije zadovoljan
ni upravnik Pozorišta, kadar „žutih“. Em što nismo dovoljno afirmativni, em mu
se ne dopada potpis uz sliku, objašnjava. Direktorka Apoteke (G17) svoj demanti
počinje sa „ne slažem se sa vašim naslovom“.
Dragan „Simpo“ Tomić je, izgleda, najviše ljut na nas. S pravom. Upravo smo
završili feljton pod zajedničkim naslovom „Sve prevare i obmane Dragana
Tomića“. Zato je, valjda, u saradnji sa Dušanom Stuparom, bivšim šefom
beogradskog DB u vreme afere „Vojko i Savle“, sada biznismenom i vlasnikom
nekoliko lokalnih novina po Vojvodini, odlučio da nam doaka tako što će da
otvori konkurentski list u kome je sve besplatno. ali i sve lepo i krasno. Taj
pogled na stvarnost zove se „Nova slobodna reč“.
Borba neprestana, šta ćeš, kažem Nikoli, mom zameniku, i sam umoran od ovog
vremena, ovih ljudi, ove Srbije.
Nedelja, 7. novembar
Vuk ne pamti ni Dražena Petrovića ni
Jugoslaviju. Suviše je mlad. Tek mu nije jasno šta je to jugonostalgija. Zato
ga i teram da zajedno gledamo „Once brothers“. I dok je on, pre svega,
sablažnjen majstorijama košarkaškog genija, ja shvatam da je Sloba Georgijev
bio sasvim ozbiljan kada mi je rekao „samo bez suza, molim te“. Priča o Divcu i
Draženu, osim što je hronologija raspada jednog, do rata, iskrenog,
nepatvorenog prijateljstva dvojice mladića, bukvalno nateranih od svojih
naciona, od svih nas, na, ipak, samo dotojantsvenu distancu, ponovo me tera da
razmišljam o zločinu počinjenom nad svima nama, i živima i pokojnima, o
pomirenju. Tadić u Vukovaru, Vlade na Draženovom grobu, Mira Furlan kod
Jugoslava, na B92 (doduše nakon Jelene Karleuše). Da li je to dovoljno? Meni,
samo za još dublju tugu i, možda, tek plamičak nade.
Ne usudjujem se da razgovaram ozbiljnije sa Vukom o ovoj temi. Da budem iskren,
strepim od odgovora.
Ponedeljak, 8. novembar
Još jedan flešbek.
Iz klasičnog odnosa poštovanja prema svom profesoru, tokom svih ovih godina,
izmedju Čedomira Čupića i mene i izrodila se neka čudna vrsta, rekao bih,
prijateljstva. Ne, onog klasičnog. Ne viđamo se često, tu i tamo, raznim
povodima, porazgovaramo, kao pre neki dan kada je svratio do NUNS-a da plati
članarinu.
Ćupić je oduvek privlačio pažnju javnosti svojim nemilosrdno čvrstim moralnim
stavovima. Tako je bilo i za vreme mojih studija, tako je i danas.
Profesor je danas predstavio svoju knjigu “Medijska etika i medijski linč”
nastalu kao rezultat višegodišnjeg sudskog spora koji je Čupić poveo protiv
televizije „Pink“ zbog saopštenja Željka Mitrovića u kome je profesor
okarakterisan kao korumpirana osoba.
Četiri godine je bilo potrebno Čedomiru Čupiću
da napiše “Medijsku etiku i medijski linč”. Za to vreme sakupljena je sva
dokumentacija kako bi ono što u njoj piše bilo potkrepljeno dokazima.
Povod za napad Mitrovića na Čedomira Čupića bio je njegov poziv vlastima da
primenjuju iste kriterijume prema, u to vreme, tek sagradjenoj zgradi TV
„Pink“ i kući porodice Karić na Dedinju, i udžericama na na obodu
Beograda, koje su takođe nastale nelegalno.
Odgovor „Pinka“ ubrzo je usledio. Dva dana za redom, i u vanrednim
informativnim emisijama, čitano je saopštenje Željka Mitrovića.
“Da sam ranije saznao kako ste na sednici Izbornog veća FPN-a, održanoj 25.
decembra 1996, imenovni za vanrednog profesora za predmet Sociologija, ne bih
Vam posvetio nikakvu pažnju”, poručio je tada Mitrović, drzak, bezobrazan,
bahat, svestan da se nad njim nadvio ogroman kišobran novih, demokratskih
vlasti.
Nisam mogao da izdržim i napisao sam tada nešto što se i ne može nazvati
tekstom, već pre izlivom gneva, besa, očajanja. Čeda je to uvrstio u svoju
knjigu ni ne sluteći kakvo mi je zadovoljstvo pričinio.
“Ona treba da bude jedna pouka da se ne zloupotrebljava poziv, da ne može da se
zloupotrebi medij, da je sud kao jedna osetljiva institucija poslednja odbrana
čovekove pravde, da ne može tako da se ponaša”, izjavio je Čupić posle
promocije knjige.
E, moj profesore…
Utorak, 9. novembar
Razgovaramo u NUNS-u o poziciji našeg udruženja. Pokušavamo da proniknemo u
razloge svojevrsne, ne samo medijske, blokade u kojoj smo se našli. Jelka,
Sveta, Dragan, zaključuju da NUNS zapravo, ovakav kakav je, nikome nije
potreban. I verovatno su u pravu kad smo doživeli da nas ALO!, tabloid koji
ozbiljno preti da pomrači slavu “Kurira” iz njegovih najboljih dana, proziva da
izigravamo cenzore a da iza svega stoje “parice”. Ljilji se, očigledno,dopao
taj komentar jer je odmah je postavljen na sajt UNS. Da se obavesti članstvo o
važnom otkriću.
A, povod je naše saopštenje u kome upozoravamo
na kršenje Etičkog kodeksa koji je, uzgred, potpisao i UNS.
Meni je opet najbliže objašnjenje da je, zapravo, počela završna faza procesa
“ravnjanja Srbije”, ustvari, priprema za sledeće izbore. Za veliku koaliciju
potrebno je još malo lobotomije da se ne bi postavljala neprijatna pitanja iz
bliske nam prošlosti. Zašto je sada važno ko je šta radio pre 10 – 15 godina
ako smo sada svi za Evropu? NUNS sa svojim izletima u prošlost postaje
nepoželjan svedok, dosadan i suvišan. Naše kolege iz većine medija opet imaju
slične razloge. Zašto je sada važno ko je kako zaradio pare, ko finansira koji
medij, ko plaća gala večeru na Bahusu, uz Acu Lukasa, članovima RRA?
Kao što tu skoro reče jedan naš kolega: “Nema nezavisnih medija”. Kad nema
nezavisnih medija onda, valjda, logično, nema ni Nezavisnog udruženja novinara
Srbije. I nije ga ni bilo ako je suditi po jednom skoro prikazanom dokumentarcu
koji je nazvan, gle čuda, “Nezavisni” u kojem NUNS nije spomenut ni jednom
jedinom rečju. Kao da nije postojao.
I onda, da li je čudno ako se na konferenciji za štampu u NUNS-u, posvećenoj
upravo kršenju Kodeksa, kojoj su prisustvovali Rodoljub Šabić, poverenik za
informacije, i Saša Janković, zaštitnik građana, od svih pozvanih televizija
pojavi samo ekipa TV Hepi!? Menjaju koncepciju, objašnjavaju.
Našim kolegama nije bio preterano interesantan ni Vuk Drašković, da li zbog
NUNS-a ili radi priče o medijima, novinarima i otvaranju dosijea, svejedno je.
Efekat je isti.
Mada sam obećao da neću da podnosim ostavku, možda je izlaz da mesto
predsednika NUNS-a, u svetlu novih trendova, ponudimo Jeleni Karleuši. Ako
ništa drugo, kolumnistica “Kurira” bi verovatno bila mnogo
interesantnija za srpske medije.
Ili možda Seku Aleksić? Vidim da se i ona dala u politiku, pa kritikuje Tadića
što daje pare za gej paradu a ne da ni cvonjka Kraljevu.
Ne, to je ipak, visoka politika a i JK nam je koleginica.
Mislite o tome.
Sreda, 10. novembar
Kada govorimo o sunovratu novinarstva u Srbiji, najčešće u centru pažnje su
tabloidi i to sa pravom jer je tu najviše očiglednih kršenja Kodeksa i osnovnih
standarda profesije. U „žutoj štampi“ dominira kršenje pravila
pretpostavke nevinosti, koriščenje neprimerenih, uznemiravajućih, pornografskih
i svih drugih sadržaja koji mogu imati štetan uticaj na decu. Nailazimo često i
na primere kršenja prava i dostojanstvo dece, žrtava zločina, osoba s
hendikepom i drugih ugroženih grupa.
Ali, plašim se da smo skretanjem pažnje javnosti isključivo na tabloide, došli
smo u poziciju da od drveća ne vidimo šumu. Možda treba podsetiti da je kršenje
Kodeksa i kad objavite podatke o maloletniku ali i kad prećutkujete činjenice
koje mogu bitno da utiču na stav javnosti o nekom događaju. U Kodeksu jasno
piše da je to jednako namernom iskrivljavanju činjenica ili iznošenju laži.
Ne bih da branim tabloide. Naprotiv. Ipak, prisećam se slučaja sa boravkom Ive Josipovića u Srbiji. Predsednik Hrvatske se,
tom prilikom, okliznuo i pao na nekim stepenicama. Taj prizor nijedan medij,
tabloidi i ozbiljna štampa, javni servis i komercijalne televizije, u Srbiji
nije objavio. Kako je sutradan objašnjeno u komentaru jednim novinama, koje i
same nisu objavile ništa o tome, iz nekog centra moći je stiglo naređenje da se
to ne objavljuje bez obzira što su tu scenu svi hrvatski mediji besomučno
vrteli.
E, sad, ako je, danas u Srbiji, moguće zaustaviti jednu ovakvu benignu vest,
šta se dešava sa ozbiljnijim temama?
Plašim se da je to veći problem srpskog novinarstva od budalaština koje
objavljuju svakodnevno tabloidi.
Četvrtak, 11. novembar
Danas umesto klasičnih dnevničkih beleški, evo jedne agencijske vesti:
“Vranjski biznismen Goran Tasić Gokče tužio je vlasnika i glavnog urednika
nedeljnika „Vranjske“ Vukašina Obradovića za klevetu zbog
teksta.
Obradović je rekao da „za sve što je objavljeno u tekstu ima dokaze, kao i
da je sve ono što je Mojsilović izjavio za ‘Vranjske’ potvrdio i pred istražnim
sudijom“.
Tasić, koji je nekoliko mesecio u pritvoru Okružnog zatvora, tereti Obradovića
i Vranjske da su u tekstu „iznete netačne tvrdnje da je Tasić pokušao da
ubije poslanika Nove Srbije iz Vranja Radoslava Mojsilovića“.
„Ne sporim Tasiću da, bez obzira što je u pritvoru zbog iznude i što se
protiv njega vode dva sudska procesa zbog dva pokušaja ubistva, ima pravo da
podnosi tužbu. Mada je to apsurdna situacija, pojaviću se pred sudom i dokazati
da su navodi iz teksta tačni“, kazao je Obradović, koji je i predsednik
Nezavisnog udruženja novinara Srbije.
Tasić u tužbi navodi da Mojsilovića u vreme kada je otet i mesec dana pre toga
nije ni video niti se čuo s njim, „a kamoli da mu je pretio
ubistvom“.
Obradoviću, koji je autor teksta, zamera i da je „izneo netačne
tvrdnje“ Mojsilovića, da je on, dok su njih dvojica bili u istoj
političkoj stranci pokušavao da „preko politike uđe u krupan
kriminal“.
„Tasić nikada nikoga nije prevario, niti se protiv njega vodi krivični
postupak zbog prevare, nije član ijedne političke stranke i nije finansirao
političko delovanje Nove Srbije i Mojsilovića, što se može proveriti preko
funkcionera NS“, navedeno je u tužbi.
Tasić je u pritvoru od 18. maja, kada je uhapšen zbog sumnje za iznudu od
poslanika NS iz Vranja Radoslava Mojsilovića.
Prvo ročište po tužbi za klevetu protiv Obradovića zakazano je za 26. januar
2011. godine u Osnovnom sudu u Vranju. “
Komentar je suvišan.
Dan mi ulepšava moj “cimer” Nikola, student prve godine arhitekture. Mladi
rođak me primio najpre privremeno, pa se dopalo i meni i njemu, i tako sada
delimo stan kada sam u Beogradu. Nikola je od onih klinaca koji su, kako oni
kažu, “potpuno u materiji”. Vazda crta, pravi nekakve makete, priča sa
koleginicama i kolegama sa fakulteta o predavanjima, profesorima, arhitekturi…
Da, i nije “goli” štreber. Njegovo društvo i on se sjajno provode između predavanja,
vežbi, crtanja.
I večeras ga zatičem za radnim stolom. Dobio je, kaže, danas devetku i desetku.
Da li je Nikola možda ona “druga Srbija” koje nema na mapi svakodnevice naših
političara? “Druga Srbija” koja će sasvim sigurno ući u Evropu, sa ili bez
umova optočenih raznim sitnim šićardžijskim interesima.
Da, definitivno.
Petak, 12. novembar
Fond za pomoć novinarima, članovima NUNS-a, funkcioniše odskora. Naše kolege
bez posla, bez para, žrtvujući i ono što im je jedino ostalo – ljudsko
dostojanstvo, obraćaju nam se masovno. Dođu u NUNS tiho, bojazljivo ali puni
nade, ne toliko zbog novca, koliko zbog osećaja da se, eto, neko i njih setio.
Iako se uglavnom radi o mizernim ciframa jer u Fondu nema dovoljno para, valja
preživeti sledeći dan, nedelju, mesec.
Ne zna se kome je neprijatnije, njima ili meni, kad se sretnemo na hodniku. Po
izrazu lica prepoznajem one kojima je rečeno da trenutno nema para, da malo
sačekaju…
Neretko se radi o poznatim, nekada vrhunskim novinarima, uglavnom iz nezavisnih
medija. Reč je, da opet citiram gore pomenutog a neimenovanog kolegu, o onima
koji se “nisu snašli na tržištu”.
Pitam se samo da li je srpsko novinarstvo tu gde jeste zbog toga sto je mnogo
više onih novinara koje svakodnevno srećem u NUNS, pred vratima Fonda
solidarnosti, od onih drugih koji su se, umesto da odavno budu lustrirani, eto,
„snašli“ i danas rade bez ikakvih problema i moralnih dilema?
I ovde je odgovor suvišan.
