[box align=’box-left’ id=’574′]
Jedan broj medija se finansira iz samih lokalnih budžeta, pa su samim tim u podređenom položaju u odnosu na lokalnu samoupravu i praktično su u podaničkom položaju. Mediji koji nisu na lokalnom budžetu, nisu interesantni lokalnim samoupravama, doživljavaju se kao neprijatelji, njihov finansijski položaj je težak, pad profesionalnog standarda i uticaja je evidentan. Lokalne samouprave su komunikaciju sa javnošću svele na marketing, a lokalni javni servisi, odnosno, mediji koji bi to trebalo da budu, predstavljaju platformu za promociju vladajuće političke elite.Ovo je zapažanje Peđe Obradovića koji je u okviru NUNS-ovog projekta Veća transparetnost lokalnih samouprava – PRAVO GRAĐANA, OBAVEZA DRŽAVE upućivao novinare i urednike Čačanskih novina u tajne istraživačkog novinarstva. Kao što se može videti iz intervjua sa trenerima koje objavljujemo na 2. strani, ali i iz njihovih sugestija i preporuka, slično misle i ostali učesnici projekta.
Nije, naravno, tajna da svaka vlast voli samo poslušne i po mogućstvu besplatne novinare. Srbija u tome nije poseban izuzetak, ali nesofisticiranost kojom se trojstvo vlast-mediji-novac uspostavlja i održava već decenijama dobija obrise profesionalne kataklizme. Doda li se tome pravilo da u malim sredinama vladaju „veliki“ bogovi jasno je da su novinari lokalnih medija izloženiji pritiscima nego njihove kolege u nacionalnim kućama. I ne samo pritiscima, nego i iskušenjima saučestvovanja u neprirodnim savezima, mitu i korupciji. Maksima „svako ima svoju cenu“ u novijoj istoriji srpskog žurnalizma ima samo jedan dodatak – malu. Razuđena medijska mreža sa stotinama suvišnih (nazovi) televizija, radija, novina i portala učinila je novinare najmanje plaćenom radnom snagom među svim tzv. intelektualnim zvanjima.
Prirodna posledica takvog statusa je velika fluktuacija u bolje plaćene profesije, posebno one koje po mišljenju nedovoljno obrazovanih imaju veze, iz novinarstvo u PR i marketing. Takva relacija nije neobična ni za Beograd, uključujući i državne organe, ali u unutrašanjosti je to pravilo novog homo dupledža – pola novinar, pola PR, odnosno ni jedno ni drugo – povećalo zavisnost medija i novinara od politike.
Mediji koji žele da održe profesionalan nivo, bez obzira na vlasničku poziciju, nisu dobrodošli. Na temi projekta, većoj transparentnosti rada lokalnih samouprava posebno kada je reč o kontroli trošenja budžeta, prelamaju se svi problemi koji muče i novinare i građane. Deo serijala koji je pred vama to plastično pokazuje i može poslužiti kao platforma vlastima u onome što treba da menjaju ako žele, za šta se deklarativno zalažu, objektivno novinarstvo, ali i samim medijima i medijskim udruženjima da svoje snage usmere ka onome što im je i osnovni cilj – profesionalizaciji novinarstva koje će biti isključivo u službi javnosti i građana.
