Ima tako ljudi za koje se priča da su nekad bili novinari, mada nema nikoga ko bi mogao da potvrdi autentičnost te tvrdnje. Takav je slučaj novopečenog ministra za demografiju i brigu o porodici Ratka Dmitrovića. Zvanična biografija kaže da je karijeru počeo kao stalni dopisnik NIN-a i Politike iz Zagreba, ali najranija sećanja na njega sežu u rane devedesete kada je avanzovao u komentatora Televizije Beograd. Iz večeri u veče u Dnevniku 2, tih ratnih godina, držao je slovo, jadikovao, kukumavčio i zapomagao nad sudbinom Srbije. U predasima je mrzeo Hrvate.
<!—->
Nekad i sad: Ratko Dmitrović, voditelj na RTS-u 1991. i ministar u Vladi Srbije 2020, foto: Fonet
Iz tog vremena svi pamtimo Milu Štulu i Milijanu Baletić kao ikone ratnohuškačkog, miloševićevskog novinarstva, a Ratko nekako pada u drugi plan. Valjda zato što su pomenute žene bile oštrije i krvoločnije. On je oduvek gajio plačan i kmekav stil. U tom smislu, Ratko Dmitrović je retkost i u današnjoj politici. On je čovek kontinuiteta: svi drugi su se presvukli u tobož evropejce. Oni koji su, pak, ostali verni naciji, krvi i tlu, pridodali su u svoju agendu i ravnu Zemlju, čipove u vakcini, 5G mrežu, Bila Gejtsa koji hoće sve da nas istrebi. Ali ne i Ratko Dmitrović. On je ostao nacionalista starog kova: uplakan nad sudbinom Srbije, onaj koji mrtav ozbiljan izgovara “nejač” i “živalj”, i to je to.
Ratko Dmitrović ima, kao i svaki pošten toksični nacionalista jednu slepu mrlju. Nekome je to Amerika, nekome Albanija, a Ratku Hrvatska. I to se svodi, otprilike, na sledeće. Hrvatska ćuti i postoji. A Ratko će na to: “JAO, BRAĆO SRBI, JE L’ VIDITE ŠTA NAM RADE?!” Okej, nikad to nije baš tako rekao, ali na to se svodi.
Napustio je Radio-televiziju Srbije 1993. i potom osnivao nedeljnike Argument i Antena koji su ostali upamćeni taman koliko i Dmitrovićevo novinarstvo pre dolaska na RTS. To ga, međutim, nije sprečilo da za sebe tvrdi kako nikad nije bio Miloševićev novinar i kako je od 1994. do 2000. napisao “desetine tekstova” u kojima kritikuje Miloševića. Zaista, desetine? Za šest godina? Pa da je pisao dvaput mesečno, bilo bi ih bar trista, a ne “desetine”. “Ućutao sam o Miloševiću kada su ga dosovci u proleće 2001. godine slančili i odvezli u beogradski Centralni zatvor”, napisao je svojevremeno za Frankfurtske vesti. “Slančili”? Ko, bre, tako govori?
Zli dosovci toliko su bili surovi prema Dmitroviću da je posle Petog oktobra bio savetnik potpredsednika DOS-ove vlade, Nebojše Čovića, ali je to batalio – jer su “slančili” Miloševića.
Karijeru je nastavio kao urednik Frankfurtskih vesti.
Direktor kompanije Novosti i glavni i odgovorni urednik Večernjih novosti postaje 2013. Poslednji veliki novinarski potez Ratka Dmitrovića je rokada sa Miloradom Vučelićem. Vučelić je došao u Novosti, a Ratko je preuzeo urednikovanje nad Vučelinim Pečatom.
No, objavio je knjigu “Krst na križu” (čuj naslova, mili bože); autorka ovog teksta i celo Nezavisno udruženje novinara Srbije umalo ne završiše i na krstu i na križu i na lomači. Ratko je 2016. otkrio Tviter i krenuo da bunca kako ova novinarka piše za neki ustaški portal. Tu vam se ja prenerazim, šta priča ovaj čovek, pa ja ne znam da li više mrzim ustaše ili četnike. Elem, ispostavilo se da je Ratko istraživao i saznao da me finansira “ustaša Zlatko Hasanbegović”, tadašnji ministar kulture i informisanja Hrvatske. Istražio je Ratko da pišem za Forum tjedni magazin, portal koji je, evo činjenice, nastradao onog momenta kad je Hasanbegović, zaista ustaša, postao ministar i zavrnuo mu sve izvore finansiranja, jer je po Zlatanovoj (ja ustašama ne tepam, za razliku od Ratka), proceni, Forum bio suviše jugoslovenski, što je u njegovoj ustaškoj glavi jednako – četnički.
Važna su dva teksta koja sam za Forum napisala, a pominju Ratka. Oba napisana pro bono, nisam uzela “ustaške pare”. Jedan je o njegovom napadu na Filipa Davida, koji se na dodeli nagrade za najčitaniju knjigu godine verbalno ogradio od prisustva tadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića.
Ukratko, u stilu tipične narikače, Ratko je zbrčkao neki tekst u kom je napisao: “Da li su Srbi negde i nekada zaslužili ovakav odnos Filipa Davida prema njihovom predsedniku, kakav god on bio i kako god da se zove? Izgleda da jesu. Sam David je objavio da su sve vreme Drugog svetskog rata njegova majka, stariji brat i on proveli u sremskom selu Manđelos. Tamo su ih Srbi čuvali i sačuvali pod prezimenom Kalinić.“
Ja nešto pokušah tada da objasnim da su Davida spasli dobri ljudi, a ne Srbi, ali u Ratkovom svetu postoje samo Srbi i “oni drugi”, tako da džaba, dobih šlajmaru da pišem protiv njega za ustaške pare. Uglavnom, opalio je tada Ratko iz sve snage i po NUNS-u i po meni, mi smo se nešto, sećam se, gicali, branili, ali onda je izašla knjiga “Krst na križu”, sa dražesnim podnaslovom “Prilozi za bolje razumevanje srpsko-hrvatskih odnosa”, gde mi shvatismo da smo samo poslužili kao “teaser” kampanja za tu ukoričenu stvar.
Evo Ratka u novoj ulozi, ministruje natalitetom. Naricaljke zbog činjenice da Srpkinje ne rađaju slušamo od njega već godinama, pa ga je možda to kvalifikovalo.
Sreća pa se nova vlada neće pitati ni za šta, inače bi nam svima, makar figurativno, decu pravio.
Zvanični CV
Radomir Ratko Dmitrović (1958, Kostajnica) studirao je pravo i novinarstvo u Beogradu i Zagrebu.
Dopisnik Politike i NIN-a iz Zagreba krajem osamdesetih godina i komentator i voditelj na RTS-u početkom devedesetih.
Pokretač i urednik nedeljnika Argument (1994 – 1998).
Savetnik potpredsednika Vlade Srbije Nebojše Čovića i šef Info-službe Koordinacionog centra za KiM (2001 – 2004).
Glavni i odgovorni urednik dnevnika Vesti iz Frankfurta (2007 – 2012) .
Generalni direktor i glavni urednik Kompanije Novosti (2013 – 2017).
Početkom avgusta izabran za narodnog poslanika u Skupštini Srbije sa liste stranke Aleksandra Šapića – SPAS.
Krajem oktobra izabran za ministra za brigu o porodici i demografiju u Vladi Srbije.
(Izvor: srbija.gov.rs)
