Mnogi su žurili i da napuste autobusko stajalište u Zemunu gde je pre nekoliko dana napadnut i šipkom prebijen novinar Teofil Pančić. Toliko su hitali na nešto da čak niko nije želeo da sačeka policiju i da izjavu, ali ni da se javi na poziv za očevice događaja, objavljen u medijima. Takvih i sličnih primera gde se ljudi sklanjaju od svega i svačega, pa čak i od onoga što bi koliko do juče bilo normalno – da učine i pomognu – sve je više. Deo eksperata takvo ponašanje pravda strahom, a deo psihologijom preživljavanja, koja podrazumeva da svako gleda sebe.
Psiholog Nebojša Jovanović objašnjava za naš list da se ne može reći da je celo društvo otupelo na tuđe probleme i muke i da neće da pomogne ili ne pomaže onima koji su u nevolji, ali da jeste činjenica da se deo ljudi prosto sklanja od svega i svačega jer ga je zahvatila psihologija preživljavanja, koja podrazumeva da se ni u šta ne meša i da izbegava sve što se izbeći može.
– Toliko nevolja i muke u prethodnom periodu je šibalo po ljudima da su počeli da izbegavaju da se u bilo šta tuđe mešaju – objašnjava Jovanović. – Kod filozofije preživljavanja specifična pojava je da se ljudi zatvaraju u vrlo uske okvire porodice i van toga nastoje da se klone, ako je to moguć e, svih nevolja. Dovoljni su im njihovi sopstveni problemi pa zato i ne žele da se bave tuđima ili pomognu drugima. No, treba reći da nisu svi ljudi ovde takvi jer bilo je mnogo primera kada su pomagali nevoljnicima, mnogi su čak rizikovali svoje živote da bi spasli tuđe, ali treba razumeti da je sadašnje vreme i okruženje mnoge nateralo na to da postanu naizgled bezosećajni i neosetljivi za tuđu muku. Osim toga, dodaje naš sagovornik, veliki deo građana je izgubio poverenje u državu i njenu spremnost i sposobnost da kazni „loše momke“ jer su i sami svedoci da često oni koji prave izgrede ne budu kažnjeni ili za učinjeno dobijaju male kazne.
– Kod naših građana postoji svest o tome da i oni koji čine zlo često nisu kažnjeni pa čovek koji želi da pomogne često ispadne glup što se meša u nešto i ustaje protiv neke nepravde. Mnogi koji čine prestupe ili nasilje imaju „čuvare leđa“, potplać ene sudije, moćnike koji ih ne kažnjavaju, pa otuda strah da, ako neko odluči da postane zaštitnik, pre može dobiti po sopstvenoj grbači nego što će isterati pravdu ili zaštiti nekog – kaže Jovanović.
Sociolog Dragan Koković je ocenio da su ratno stanje i teškoće kroz koje smo prolazili učinili da olako prihvatamo tuđu muku, kao i da je to dorpinelo strategiji preživljavanja ljudi koja znači zatvaranje u svoj oklop.
– To je odraz ne samo svega onoga kroz šta smo prošli nego i narcističkog doba u kojem ljudi, u velikoj meri, postaju zatvoreni – rekao je Koković. – To će se promeniti tek kada izađemo iz egzistencijalnih frustracija. Najvažnije je da sve te probleme drugih povratimo u svoj vidokrug. Ne može čovek biti srećan, čak i ako ima sve, ako se drugi oko njega bore za egzistenciju. Nepružanje pomoći po oceni socijalnog psihologa Žarka Trebješanina, može se objasniti strahom za sopstveni život, nedostatkom lične odgovornosti i masovnom otuđenošću.
– Uvek postoji taj momenat straha zbog kojeg neko ne želi da se umeša u tuču. To je racionalan čin, pogotovo ako su napadači naoruž ani. S druge strane, postoji i ono što mi u socijalnoj psihologiji nazivamo difuzijom odgovornosti.
To, u stvari, znači da čovek kad je sam lično doživljava odgovornost, dok u gomili dolazi do raspršivanja tog osećanja i do gubitka solidarnosti – ocenjuje Trebješanin.
Ljubinka Malešević
